Ми знамо судбу и све што нас чека, Но страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи – Бог је слободу дао за човјека. . Снага је наша планинска ријека, Њу неће нигда уставити нико! Народ је ови умирати свикo – У својој смрти да нађе лијека. . Ми пут свој знамо, пут богочовјека, И силни, као планинска ријека, Сви ћемо поћи преко оштра кама! Све тако даље, тамо до Голготе, . И кад нам мушке узмете животе, Гробови наши бориће се с вама!
Белина … отвара се… ничег нема до … ње … белине. Чини се да душа је ствара … или можда … срце… Белина, ветар што лута да пробуди уснуло лишће, додирне траве и помилује … птице. Белина … река што тече и стоји у истом трену… нема тела … нема границе … Мир Свемира све мири. Видим непостојећег времена ,,, белину. Ох, нежност кида задње тамне чини …слобода воде, ватре, ветра и камена топи се у овој белини. Само срце , , , Пулсира у љубави топлини
Има једна трешња Мучи ме од лани Сваки дан је гледам Једва чекам вани. . Стално изазива И важна се прави Ништа јој не смета Што сам ја још мали. . Док стоји високо Крошња јој још већа Кад кућицу сањам Окупа ме срећа. . Замишљам да сједим На раскошној грани Берем слатке трешње И правим се главни. . Све би било добро Да се не налази Код сусједа Марка На његовој стази.
Сваки дан ја идем Да сусједа питам Ако ми дозволи Да се с ње не скидам.
Разноге и разбујне прамисли-сећалице Час хладне и ледне као пузавица Час пакосне лукаве и зле као пецаљка Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица Час страшила као привиди бауци дрекала раге Час лековите благе мелемне као Прамајка А час бистре бистре као извор Воде снаге
За све је крив рептилски напитак заборава Којим је у много живота напијана моја глава А Тијанија је земља чуварица и памтилица И обнављачица и омлађивачица и сећалица Завета и мозга и срца снажилица и хранилица
Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео
Тијанија је откривна земља личја и наличја Земља легендарних Витеза Праисконог Реда Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора И родница моја – носиоца многих одличја Тијанија је универзумдром што у звезде гледа Тијанија је певања и свитања свет и оносвет
Не труди се да мењаш свет. Бесмислено је! Само распршујеш улудо драгоцено божанско и животно дејство. Само се оптерећујеш бесмислицама. Свет је опсена. Свет је омаја. Света нигде нема. Нема га у Свароговој Стварности; нема га у твојему Бићу. Нема га у Бићу твојих Предака, нити ће га бити у Бићу твојих Потомака. Ти си свет. Ти си ПраВасељена. Ти си КоСмо(с). Све си ти сам, и Све у теби пребива. Не лупај главу о томе куда и камо иде свет! Свет и иначе никада није знао куда и камо иде. Усредсреди се на Власти Пут; корачај смело и достојанствено Властитим Путем. Ти и Пут будите Једно! Упознај себе; упознај Суштога Себе. Упознај своје Претке; упознај своје Божанске Претке. Упознај ВедСрба у Себи. Упознај ВедСрбство у Себи. Не лупај главу о томе, да ли ће бити, или неће бити, страшнога рата на Земљи. Ако треба – биће; ако не треба – неће бити! Шта ти имаш с тим?! Шта ти имаш са светом који не зна куда и камо иде?! Брига те за свет! Свет је опсена. Свет је омаја. Света нема у Свароговој Стварности. Свет је само једна болесна мисао у светскоме болесном уму – у мајмунском болесном уму. Мајмунска врста је одувек ратовала. А ти си потомак и изданак Звездане Расе. Ти си потомак Белих Богова. Ти си ВедСрб! Ти си ВедСрб који је одувек био, и који ће заувек бити. Ти си вечан, јер су и твоји Божански Преци вечни. Ако су твоји Божански Преци вечни, онда и ти мораш бити вечан. Ово никада не смеш да заборавиш. Ово мораш да памтиш, да осећаш, и да живиш. Да живиш Истину која је изнад тебе, али и у теби! Да памтиш, да знаш, да осећаш – да си вечан од вечних.
Лепота је потка испод и видног и невидног Најгушћа је у Чојку који циља небо високо А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој . Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења Јасновидо гледам танано лепототреперење . Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља Самокажњен – самозаробљен – мислима везан . Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу . У среди Круга посвећења подижем обе руке Повезујем се са Душом и са тачком стварања Силницама мудрим призивам пламени вртлог . Енергију Свеспасења поливам на свест света Да се у Души појача и покрене извор осећања . Светлоплодовито учовечење силне благодети Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе Кроз њену средину као реку златне светлости . Светлило – златило развејава силу смутипроспи Унутарње јединство са свиме испуњава груди Рад за свест света – отвара сва закриљена врата
Тишино моја, кажи ми сада, зашто сам стара а тако млада? Због чега ми срце крвари, а душа страда? Знам, краја нема учењу нема, никада. . И пре нас, ми смо били. И после нас, бићемо ми опет. У Духу асветом душа живи, А свет овај ко да је проклет! . Од немила иде, ка недрагу се враћа, и опет човек, изнова, грешке тугом плаћа, па учи све лекције старе, као да су нове, и тако изнова, себи краде снове. . Понавља и грешке, као да их већ безброј пута прошао није … Иза сваке храбрости, страх се крије. Иза сих лудости, притајене су даљине! Иза сваке висине, постоје дубине … Иза сваког осмеха, лелујају празнине! . Човек се по слабости својој изнова и изнова у прошлост враћа. Поново све потиснуте снове, поновљене а заборављење, сузама и уздасима плаћа. . Нико не може тај дуг животу да отплати, Где год крене свом се закопаном болу врати. Тако човек изгуби свог живота бесповратне дане, пребира успомене и отвара ране. . Живи између лажи сопствене, и обмане, ал гордост му не да, да стане. И одлази човек у непознато, као што је из непознатог дошао. Он нигде није био, ни стигао, Ааток живота му је већ прошао. . Све жто је за собом оставио, изгубило се као вихор благи. Све, пролази и све се враћа, остају само тренуци радости они драги. . Кад осмех се осмеху врати, кад суза, сузу препозна, кад дуг се животу отплати, кад се молитва позлати… тад се албум успомена у протоку времена, у трену мења… . Кад срце лагано утихне и престане да куца, искичава суза, чиста, засветлуца … онда човек нема више жеља и хтења… вратио си се тада себи, без туђих и сопствених уверења! Знај, спознао је човек тај, лепоту живљења и заборављени пут упокојења!
Фото: Фб страница – Flowers of all kind. And the beauty of Nature
СРБСКИ ЖУРНАЛ 