Нема суштих недостатака у теби нема ни у мени
Стога не кривимо наше лице и не печатимо усне
Сваки човек је прави битник – Откровење Божије
Људи наизглед лутају безциљно – траже Пут
Не прави слепо од Живота рмбу над рмбовима
Живот је вечан и безконачно велики потенцијал
И увек увек подржава наше несебичне планове
.
Потка –шести елемент красна Божја плетеница
То су лепи дубокосмисаони ћилим до ћилима
Потка је свест и потка увек плете и чини светове
А его је рам у који се заробљено урамљујемо
Уместо да спознајно путујемо дуж плетеница
Из света у виши свет из Васељене у Васељену
Будимо занавек истинити и чисти и усправни
.
Када човек нема исправну акцију врти се у круг
Да би се показао другима скупља духовне мрве
А то су таштина и гордост и духовна мастурба
И не ушушкавајмо се! Бацимо свилене пелене!
Бацимо душеке јоргане јастуке свилу и кадифу!
Изађимо напоље пробијмо лед окалимо главе!
И живимо живот изнад оправдања и опраштања
.
Бацимо уштогљени тупи сценарио писан гомили!
Пишимо сами свој живот и послушајмо мудраце!
Не бринимо о било чему недостојно и неважно је!
Чувајмо наше чело од брига и бора водоравница
Ни овај свет ни много виши светови бригу не воле
Слушајмо срце душу и скокнимо – небо куцнимо
Полетимо на планину полетимо на другу планету

Летећи усмеравајмо се кроз духовну вертикалу
Протрљајмо очи једном два пута стотине пута
Гледајмо кроз масиве високих планина и облака
Бацимо луткице сличице књижице које скупљамо
Тражимо сасма непознате тајновите висине дубине
Тамо је вредност и изазов – тамо су Пут и Циљ
Иди слободан и неустрашив иди у Светлост!
.
Понекад пустимо крв и призивајмо љуте звери
Чувајмо се тих меких дана да не прекардашимо
Јер сува свакодневница уштогљена и уштројена
Представља духовни ментални и физички слепизам
И јесте пакао деветкружни у нама другог нема
Над људима је дуго предуго била копрена незнања
Вратимо памћење да смо духовна и вечна бића
.
Питају се људи а питам и ја њих – како пливати?
Пливајмо радосно кроз Вечност тражимо Безкрај!
Нек сви уче велика знања већа од религијских
И нека ме се ману млаки тугољуби и оптуживачи!
Тражимо Божији глас и гласове иних захукталих
Чији трептаји отварају око наше Ја Јесам есенције
Дошли смо – да се одушодухосвестолицетворујемо!

Фото: Са сајта – Словенско ведско православље

Не причам те ником
Само те у сновима слутим,
Кријем да ме боли толико
Да би једна ружа увела крај мојих груди

Не причам те ником,
Како када су људи све више луди
Нико ни не слути шта све једна љубав нуди

Не причам те ником
Јер би прст осуде био најблажа казна

Не причам те ником,
Само те у сновима слутим
Док јава не сазна.

Фото: Снови; Википедија

У врту цвета перуника,

плава и љубичаста.

.

У пољу бео цвет –

багрема, кестена и зове.

.

Миришу вртови,

миришу поља,

.

миришу душе

заљубљених.

.

Небо плаво и високо,

поље зелено и широко.

.

Између зеленог поља

и плавог неба –

.

вилинска свирка ветра.

Поравнања крећу Права.

Сева муња бела Перунова и плава.

Завршава се борба бремена,

Родина позива једина.

.

Што сан чињаше се, поста јава.

Равнају се душе,

једна поред друге стоје.

Истина пред Творцем – једна је!

Фото: Фототека Србског Журнала

Благо теби, ако на свијету
Нађеш срце, у ком вјера сјаји,
У коме се чиста љубав таји
Као мирис у росном цвијету.
.
Љепшег дара од тог дара нема –
У тој срећи тек би срећа била;
Чисто срце небеска су крила,
Што их Господ с благословом спрема.
.
Благо теби, ако вјерно бије
На твом срцу једно срце друго:
Скрсти руке и моли се дуго
Оној Мисли, што над тобом бдије!

Фото: Фототека Србског Журнала

Увек си ту.
И када те овде нема.
И кад кренеш
пут плавог Сунца
да разносиш трагове нашег времена
кроз беспућа
иза којих је тишина закуцана у бескрај.
Ти си ту.

И када ме плаши
твој Месец
пун тајанствених сенки и

хладних долина.
И кад се проспе туга од бола и страха.
Увек си ту,
бар као сан или
само као варка.

Јер ти знаш,
попут велике глумице,
да ми будеш ту,
да ме водиш,
на дну наше улице.
Где нико не зна
да твоја коса безбрижна
носи мирис детињства
и да ме тамо љубиш.
Увек си ту.

Кад невидљивим оком
гледам дубље у године наше,
осетим и чујем
онај меки осмех,
као укус вина са
наше чаше.

И опет си ту.

Када су степенице твоје душе
зазидане тишином и горак укус
твог ћутања
одзвања ми у костима,
ја се не предајем.
Ја те отимам,
и не дам.
Зато си увек ту.

Зар замка даљине да ме вреба,
да никад нећу знати кад одеш и кад си ту,
да ли ћеш да се вратиш.
Не, ја нећу то да чекам,
твој плави ветар
или ласте из наше баште.
Ти, увек си ту.

Ја могу увек ухватити
још једну чашу
од старог времена
са црвеном трешњом на уснама твојим,

јер знам,
само је љубав
нешто на свету
и зато
мораш да постојиш.

Суштаство се достиже тиховањем
Тиховање је Песма тиховање је Моћ
И урођено је човеку као дисање

Стрес и сметенички животни плес
Склонили су знање тихуну – чојку
На споредни колосек сврхе живота

Тиховање степено у дубину води
Пажњом на тело дисање смирај
И созерцање преко уздижућих врлина
До простора са тананим титрајима

Преко моћи Тишине Безмисли Празнине
Смирени путник стиже у Пре-време
Где га чека невиђена Лепота –
Слобода – Истина – Љубав – Блаженство

Фото: Фототека Србског Журнала

„Бирам да те волим у тишини
Јер у тишини не налазим одбијање,
Бирам да те волим у самоћи
Јер у самоћи нитко те не посједује осим мене,
Бирам да те обожавам из даљине
Јер даљина ће ме заштитити од боли,
Бирам да пољубац пошаљем по вјетру
Јер вјетар је њежнији од мојих усана,
Бирам да те држим у својим сновима
Јер у мојим сновима ти немаш краја.“

Фото: Фототека Србског Журнала

ходало се дуго, безглаво, сулудо
време стало, сасвим, чекало се чудо

притиснуто теме, мозак испи сврака
излаз? ни говора! загубљена квака

безличје. под капом историја. ђачка
слушај: то се кези ударничка значка

дошло се до тачке. кључне. живот преста
ни испред ни иза, нигде нема места

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад је био уз мене
Срце је тада
Бубњем тукло

Сва сам била
У лепоти

Онда се чин заврши
Завеса паде

Он оде даље
Путем којим нисам
Хтела да идем

После нисам више
Своја била
Већ странкиња са
Закрпама слободе

Болело је ходати
Без лица

Тежак је то терет
Заволети тугу

Шумове сам
Слушала из далека
Чекала да нам се путеви
Укрсте поново

И замишљала
Крила да ми расту

Фото: Фототека Србског Журнала