Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума . Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво! Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике Тишина – као водеан дубине – тишином казује Тишина – када проговори – шаље речи медоносне . Хајде да сви сви будемо вође – тихи и незнани! И да владамо са љубављу – врх силом Универзума! . А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност? Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи! У центру свих раскрсница попни се на кам кремен Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе Словољубве људе усмери ка врху високе планине . И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу Онда ћемо се загледати у златно овално огледало Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај И изабрати најбољу будућност – једну од милион!
Из тајанствености мудрих речи Узимам грумен преподобних стихова. У затишју црвенила и магле видим да се нови изданак буди. Узми своју нит и додај ветру шум одбегле и талас модри извијен изненада. Молитва која се буди и сан што нестаје није више пука случајност и сена непостојећег блага. . Са раширеним крилима сванућа Дотаћи ћеш ми усне и миловати кожу са тобом се иде у рај ја то знам и осећам и пуштам тело да ме носи кудасамо жели и да мој дух лута онамо камо се упути рука која га призива и не дозвољава да падне ни једна кап недирнута. Ја те држим да ми ноћ постане свака тачка пупољка дохваћеног.
Пун месец овог јула виси над Тијанијом Прорадило неко ломно ломило у мени И заштокрилне мисли пред непознатим Гледам у бели облак који плови небом Видим како поприма многолике облике И раствара се али не брине и срећан је Не брине срећан је – он је оно што јесте! . Благо оном човеку који нема непријатеља Они су заувек отишли из његове подсвести Јер им тај човек није признао моћ над њиме И није дозволио да испољавају своју силу Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане Пун месец убледео спушта се ка хоризонту Праискони мир потпуно испуњава моје биће . Јул пун месец – недеља није отишла од мене Сећам се прошлих лета и стене за тиховање Колико дубоких тајни носе мора и водеани! И у плими и осеци и бонаци почива Једно! А толико брзих потока и река носе у себи! Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!? Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек!
Када бих знала где си и Да ли те још има на обалама нашег живота… . Потражила бих те и пригрлила нежно, да спознаш да живот је лепота и радост постојања. . Када бих знала да ли дишеш и да ли у оку твоме још живота има… . Када бих могла да завирим у твоју нежну душу, да јој се поклоним на коленима. . Све што ти се икада снило, што је било, Распршила је магла и облаци тмурни… . Успорили смо тужни, запитани и несигурни… Када бих знала где си сада… Мада слутим…
На пола пута до снова поноћ себе откуцава Нестају свици и крило једној птици запљусне талас модри Сенком устрепти лик ми знани што ми кад-кад анђелу сличи Са извора светлог где затрепери сочне вечности мирис благо је много Премного пустило цветање своје Ту видех у капи свемира плетиљу да сија Бдијућ сплиће дугине боје и гнезда којим се успомена свија Пределе нежне међ којим материја пева А пољем плавим заплешу влати плава морја и прамен сребрне магле Анђелом Белим вођен изнад небеског горја Ту затрепти и промине капљица сјајна Засветлуца сва од зарног чара у сунчеве бајке Смиони лик ми драге мајке Н.А.Ц:Из двокњижја:“ПСАЛМИ У СВИЛИ ДУШЕ“
Покрећеш у мени лавину живота Чудесно, само јер постојиш Видим тежњу мог срца У чистини твог погледа. Исијава се у хиљаду боја Ова слатка страст Дала бих ти себе целу Да се наше боје споје И останемо, Све док златни сјај Не прожме сваки кутак Нашег универзума. Видиш ли ме? Препознајеш ли мој глас? Или је ово једна песма нема, Без адресе, без имена.
Дођи у моју башту, посадила сам Невен и Кадифицу… Желела би да те моје цвеће види а верујем да и оно жели да дођеш, да му кажеш како је лепо, како дивно мирише… . Дођи у моју башту, овде сунце другачије греје, некако је нежније, и оно би желело да те овде види, да те помилује а ти му се насмеши, помилуј га погледом… . Дођи у моју башту, има једна јабука, она воли да седнемо испод ње, воли да нас грли својим гранама и својом сенком, дођи да је обрадујемо, да јој учинимо… . Дођи у моју башту, дођи у мој свет, дођи да осетиш љубав, да оставиш траг себе, да понесеш део мене… Дођи у моју башту, и ја би то волела…
Све што постоји у нашем свијету постоји управо зарад нас. Свијет је пројекција перцепције и стога постоји само у свјесности субјекта.
Да би свијет постао јединка мора да га формира, прво у свом разуму, да га пројектује својим чулима и да то освједочи.
Дакле, нема свијета без свједока који му даје вриједност нечег постојећег.
…
Шта је то онда што нас наводи да стварамо перцепцију зла у свом разуму?
То је наш ниво освијешћености.
Све док зло видимо изричито изван себе (ограђујући се) не схватамо његову природу нити га можемо анулирати. У нама се при том ствара отпор а отпор је управо оно што злу даје силу.
И добро и зло су постојећи једино у разуму-поларизатору онога који добро и зло види.
Чим видиш добро или зло то је знак да си створио суд о нечему.
Да ли то значи да зло, рецимо, не постоји изван разума јединке?
Тачно тако.
Да ли то сугерише да се недјела људи овим негирају и да се њихово зло оправдава, дајући им слободу и легитимитет да се иживљавају над другима и чак да их елиминишу зарад сопствених циљева?
Да би уопште могли причати о стварности, било каквој стварности, прво морамо имати у виду слободну вољу. Без знања о слободној вољи не може се доћи до истине ни о добру нит’ о злу.
Слободна воља дакле јесте неприкосновена моћ бића. Да бића, али не и човјека. Зашто не и човјека? Зар човјек није биће?
НИЈЕ.
Човјек је створење а биће је оно које га из своје свијести ствара као сопствени израз, испољење.
Створење постоји једино у свјесности Творца, дакле у дуалности (Творац-Творевина), док је биће (постојање) Једнота свега-што-јест.
Да би то било јасније дат’ ћу једну аналогију:
Мелодија и музика на клавиру.
Мелодија постоји у глави клавиристе а музика само као изведба те Мелодије на клавиру.
Спој Мелодије и Музике се остварује ђеловањем, испољењем, кретањем прстију по диркама клавира.
Ако узмемо да сваки прст на рукама клавиристе представља један тон онда је лако видјети да притиском на дирке клавира ти прсти стварају музику.
Међутим, прсти никада не могу притиснути цијелу мелодију, већ само фрагменте мелодије који, кад се повежу кретањем прстију по диркама, стварају ИЛУЗИЈУ МЕЛОДИЈЕ.
Дакле, Мелодија је оно што је постојеће у “глави” клавиристе прије него ли дирне клавир. Када га дирне (дирке) музика се појави и он својим осјећањем управља прсте да стварају шта? Интерпретацију Мелодије.
Ако Мелодију сад схватимо као оно чему клавитиста тежи и упоредимо је са цјеловитом стварношћу бића, Мелодија би била циљ живљења којему тежимо, а успјешна интерпретација Мелодије би тад била оно што доживљавамо “добрим”.
Шта би онда ту било зло?
Зло је лоша интерпретација Мелодије.
…
Удахнимо сад дубоко, интегришимо ово знање и вратимо се нашем свијету и појави добра и зла у њему…
Дакле, клавириста је Творац који својим рукама (интелектом и чулима) покушава остварити Мелодију кроз Музику.
Што је интерпретација ближе Мелодији Музика је пријатнија уху. Добро је само када је интерпретација доследна Мелодији, дакле када су инспирација и изведба у хармонији.
Замислимо само да се клавириста одвоји од Мелодије и насумице удари прстом неку дирку… тај звук ће искочити из хармоније музике и добит’ ћемо манифестацију … ЗЛА.
Какве то везе има самном, с тобом који смо гледаоци/слушаоци представе?
Ми смо свједоци манифестације и својим свједочанством потврђујемо ефекат Музике=представе.
Ако то сад поставимо у социјалне оквире, те сагледамо стварност која долази кроз дирке клавира (политику и односе међу људима) шта видимо?
Видимо много зла.
Творац се тотално одвојио од извора, од Мелодије и лупа по диркама клавира како му воља.
То лупање производи лошу интерпретацију свијета, те га доживљавамо ЗЛИМ.
Али као што клавириста, ако је лош интерпретатор, не успијева привући пажњу оних који осјећају добру интерпретацију Мелодије, тако и човјек-политичар који свира изван хармоније Мелодије (изван Љубави, хармоније и мира Бога) аутоматски губи подршку освијешћеног бића.
Недовољно освијешћено биће на то реагује, тј. ђелује кроз поларизацију (добро-зло) што га наводи да тражи излаз кроз супротстављање= борбу. То је зачетак сукоба, консеквентно губитка увида у хармонију и плодно тло за стварање хаоса.
Дакле, свједок, који је требао да свједочи изведби постао је Судија. Судија пресуђује и у његовом разуму постоје само двије могуће пресуде: КРИВ и НЕДУЖАН.
Када за некога пресуди да је крив слиједи казна=одмазда.
Казна је продужетак испољења поларизације. Дакле, ништа није ријешено, само се дошло до привидног задовољења поларитета али агонија се и даље продужава.
Тако када ми говоримо о добру и злу и упиремо прстом изван себе, ми уистину задовољавамо набој нашег поларитета који тражи правду=изравнање… равнотежу суптротности са сопственом вриједношћу.
То није како је намјерено од Бога.
Бог не суди, не осуђује, не пресуђује… Бог себи даје слободу воље да бира пут душе или пут ега (разума). И једно и друго су легитимни избори, али стварност која слиједи је дијаметрално супротна.
Ми требамо бити налик Богу: Не судити, не пресуђивати, не кривити друге, већ Савјесно БИРАТИ=расуђивати.
Савјесно бирати значи освијестити шта нам се нуди и прије но што закључамо избор (генеришемо перцепцију) морамо освијестити последице.
Само онај избор који собом доноси манифестацију душе донијет’ ће собом и Мелодију Виших сфера и консеквентно РАДОСТ ЖИВЉЕЊА.
Све остало се треба одбацити и не упуштати се у поларизацију. Чим се упустимо у поларизацију постајемо Творци “добра и зла”.
Мелодија треба са буде наш циљ а не корекција или осуда интерпретације и интерпретатора.
На нама је стога да интерпретирамо Мелодију у њеном највишем потенцијалу. За то нам не може помоћи суд, само посвећена воља и пажња која је широм отворена према нашем Срцу; према колијевци Мелодије, према Богу који јесмо.
Лоша интерпретација треба да нам буде путоказ на Мелодији из које ћемо савјесно стварати хармонију Музике.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 