На пола пута до снова
поноћ себе откуцава
Нестају свици
и крило једној птици
запљусне талас модри
Сенком устрепти
лик ми знани
што ми кад-кад
анђелу сличи
Са извора светлог
где затрепери
сочне вечности мирис
благо је много
Премного
пустило цветање своје
Ту видех
у капи свемира
плетиљу да сија
Бдијућ сплиће
дугине боје
и гнезда
којим се успомена свија
Пределе нежне
међ којим материја
пева
А пољем плавим
заплешу влати
плава морја
и прамен сребрне магле
Анђелом Белим вођен
изнад небеског горја
Ту затрепти
и промине капљица сјајна
Засветлуца
сва од зарног чара
у сунчеве бајке
Смиони лик ми
драге мајке
Н.А.Ц:Из двокњижја:“ПСАЛМИ У СВИЛИ ДУШЕ“

Фото:Мајка и дете; Википедија