Проф. Предраг Вукић у ауторском тексту за Епоху:

Колективна психологија народа као реална брана смјени државне власти у Црној Гори

Црна Гора је једина држава на европском тлу у којој од свршетка социјалистичке револуције 1945. године до данас није дошло до смјене власти на демократским вишестраначким изборима. У сваком случају, ради се о  јединственом и непоновљивом феномену који заслужује дубљу анализу. Бројни су разлози овакве појаве која савременој Црној Гори и њеним грађанима свакако не служи на част.

Поред разлога који су до сада навођени у чланцима, есејима и прилозима на ту тему, мишљења смо да постоји још један битан фактор о коме се до сада није садржајније писало и који није био предмет студиозног разматрања. Наиме, познавајући менталитет Црногораца, а Цетињана посебно, будући да је Цетиње мој завичајни град, мишљења сам да огромна већина становника Црне Горе у ствари никад није ни жељела увођење вишепартијског друштвеног система.

Опозиција титоизму која је у Црној Гори несумљиво постојала, брутално је ликвидирана 1945. године на Зиданом мосту, Кочевју, Похорју, Техарју и Камнику, док је опозиција лијевог политичког усмјерења ликвидирана у раздобљу од 1948. године до распуштања Информбироа 1956. године у казаматима Голог отока, Св. Гргура, Богдановог краја, подгоричке Јусоваче и осталих казамата социјалистичке Црне Горе. Добар дио грађана којима титоизам на црногорски начин није био драг трајно се иселио у Србију, а у мањој мјери у остале републике бивше СФРЈ у којима се ипак слободоумније живјело и расуђивало него у Црној Гори. Грађани који су остали да живе и раде у Црној Гори у највећој су се мјери саживјели или прецизније речено – сродили са новим друштвеним системом који им није нудио мало.

Напротив, нудио им је широке социјалне повластице: незарађене плате, сигурна радна мјеста, друштвене станове, масовно запошљавање у државној и привредној администрацији и сл. Становништво или тзв. радни народ у пуној мјери сродио се са системом и влашћу коју је безрезервно осјећао својом. Појединци би је с времена на вријеме критиковали, али њену суштинску смјену мало је ко искрено желио. Шири слојеви становништва постали су, сасвим добровољно, провјерени дугогодишњи сарадници безбједоносне службе и благодарећи свом ,,родољубивом“ раду градили су простране породичне куће, живјели на високој нози, уз материјални стандард који се с протоком времена само увећавао.

Погледајмо само бројне породичне домове и велелепне виле по Подгорици, Цетињу, Никшићу, приморском појасу и сјеверу Црне Горе. Већина тих здања није могла бити изграђена на правно регуларан начин. Њихова изградња у големој већини случајева обезбијеђена је из фондова Државне безбједности Црне Горе или из новчаних залиха стечених криминалном дјелатношћу. Паралелно, континуирано бављење и дугогодишња посвећеност криминалном начину привређивања у Црној Гори нису могући без исто тако дугогодишње повезаности и сарадње са апаратуром безбједоносне службе.

Голема већина грађана инволвирана је на разне начине у безбједоносне и криминогене организационе шеме захваљујући којима и остварује простојан стандард. Управо зато већина грађана Црне Горе реално не жели суштинске политичке и друштвене промјене. Већина њих се пробојава суштинских промјена јер би у том случају могли бити лишени солидних и редовних прихода које су по већ уходаном механизму остваривали годинама. Многи и деценијама.

Сасвим је вјероватно да би у случају распуштања безбједоносне службе Црне Горе многи богаташи убрзо постали пука сиротиња. Јер – прихода за намиривање њихових потреба и неумјерених прохтјева више не би било. Били би препуштени сами себи. Не би у том случају било оног фактора који их је штитио и сервисирао њихове жеље. Да се разумијемо: већина становништва у Црној Гори укопчана је у апарат Агенције за националну безбједност (бивше УДБ-е), која је свој званични назив декларативно промијенила док је технологију управљања судбинама грађана у међувремену довела до савршенства у складу са интересима тоталитарне власти, међународних центара моћи, али и у складу са реалном политичком и класно-социјалном вољом знатне већине становника Црне Горе.

Упитајмо данас било кога човјека у Црној Гори какви су му реални приходи и из каквих извора финансира своје личне и породичне потребе. Голема већина наших познаника, комшија, рођака пријатеља и суграђана неће нам дати искрен одговор. У том грму лежи зец. Голема већина становништва Црне Горе прима разне субвенције, допунске приходе и принадлежности од стране административних и безбједоносних надлештава централне државне власти. Управо зато већина популације гласа за актуелну власт јер је од исте власти зависна у сваком погледу. Посебно у материјалном и биолошком. А стара народна мудрост с правом каже: ,,Ко музику плаћа, тај је и бира“. У нашем случају, онај ко сервисира материјалне потребе, жеље и интересе већине грађана Црне Горе, неминовно обликује њихову политичку вољу, али и њихово духовно и национално одређење. Ни један центар моћи не дијели дотације руковођен алтруизмом, већ сасвим конкретним и приземним политичким интересима.

Стање народног духа на Цетињу заслужује посебну анализу. У раздобљу до 1990. године, у вријеме формално-правног једнопартизма, познавао сам свега неколико старијих Цетињана који су били увјерени противници титоизма. Они су се с носталгијом сјећали предреволуционарног раздобља и прижељкивали су увођење вишепартијског система и развлашћивање комуниста. Али, укупан број таквих појединаца на Цетињу могао се избројати на прсте десне и лијеве руке, заједно. Свега десетак њих. Голема већина Цетињана робовала је доктрини титоизма и величала је тековине НОБ-а и Титове револуције. За њих је сваки човјек који je био противник титоизма третиран као ментално поремећен, ненормалан, али и као непријатељ државе кога је неопходно кривично санкционисати. Слично стање колективне друштвене свијести, да се не самозаваравамо, владало је и у другим друштвеним срединама Црне Горе. Управо са оваквим менталитетом и колективним стањем народног духа ушло се у тзв. октроисани вишепартизам који је у Црној Гори уведен 1990. године.

Слом лењинистичког модела социјализма у источној и југоисточној Европи принудио је властодршце у Подгорици да 1990. уведу, реално речено, имитацију вишестраначја у Црној Гори. Да се обичан народ питао, Црна Гора би и данас остала једнопартијско политичко друштво. Уосталом, сјетимо се да је Мило Ђукановић у вријеме бурних и преломних политичких промјена у земљама бившег социјалистичког лагера 1989. године говорио како Црној Гори није неопходан вишепартизам и како је сасвим природно да се народ Црне Горе на референдуму изјасни да ли жели вишестраначје или не.

Но, како је постало јасно да је услед збивања у ближем и даљем сусједству увођење вишестраначја политичка неминовност, безбједоносне структуре у Црној Гори су формирале политичке партије, одредиле им и формулисале политичке програме и своје провјерене и дугогодишње сараднике исталирале за челнике истих странака. Вишестраначје у Црној Гори није уведено вољом народа, већ вољом власти. Зато се с правом може говорити о тзв. октроисаном вишепартизму у коме се унапријед зна ко је политички губитник, а ко добитник. Разумије се, политички добитник је по природи ствари и односа снага у друштву – систем безбједоноснох служби, који је поникао још у социјалистичкој револуцији и братоубилачком рату у Црној Гори 1941 – 1945.

Узимајући у обзир све наведено, друштвени систем у Црној Гори се одржава на власти благодарећи корумпираним и поткупљеним слојевима становништва чији је социјални и биолошки опстанак и просперитет тијесно повезан са инситуцијама власти. Посебно са безбједоносним и криминогеним институцијама и службама друштевеног поретка. Самим тим,  јасно је да командна партијско-полицијска структура власти у Подгорици не може бити смијењена мирољубивим путем и демократским уставно-правним механизмом, већ искључиво револуционарним насиљем подстакнутим и усмјереним споља. Управо таква опција неминовна је перспектива садашњих и будућих генерација.

Будућност ће сасвим извјесно показати да су сви они који су гласали за владајуће псеудосоцијалистичке партије у Црној Гори у ствари гласали за будуће револуционарно насиље на овим просторима, за распад друштвеног система, за опште расуло и сукобе са несагледивим последицама. Није неопходно бити сувише мудар да би се дошло до оваквог закључка. Деспотија која се не може окончати демократијом неминовно се смјењује насиљем. Овај сценарио који није мимоишао мноштво земаља широм европских и прекоморских меридијана неће мимоићи ни Црну Гору. Ко изгласава повјерење тиранији неминовно утире пут будућем хаосу, безакоњу и трагичном расплету међунационалних сукоба и друштвених противурјечности. Стара мудрост провјерена искуством минулих нараштаја с правом каже: ,,Све што чините, себи чините“.