Извор: ФБ Група подршке браћи на Космету

Дилема Косово или ЕУ?

„Иш из мога дворишта…“

Пошто сам приметио да се дилема Косово или ЕУ углавном сагледава са једног врло површног гледишта, а то је да било које од ова два да изаберемо ми га нећемо имати – добити одмах, што је тачно, морам рећи да ова дилема има много дубљи смисао. Косово или ЕУ: то је дилема да ли ћемо на крају пута званог „И Косово и ЕУ“ (што је била идиотска заблуда свих еврофанатика изузев Ђинђића), изабрати пут  пут ЕУ ) наставка националног понижавања, гажења сопственог достојанства, љубљења дупета трећеразредним недемократски изабраним европским чиновницима (лепо нас је Достојевски опомињао на ово), заблуђивања о заблуди у коју сами Европљани све мање верују, даљег разграђивања државе (Војводина, Санџак…), сврставања у један колонијални и неравноправан статус у односу на економије Запада, у суштини веровања у нешто што је при распаду и у нешто у шта само европске вође и бирократе због својих великих плата и даље верују, веровање у нешто за шта сами верујемо да не треба толико да верујемо да ће се десити, веровања да треба да изгубимо још десетине година да би нам на крају отели још један комад државе или Хрвати тражили да се извинимо за геноцид и тако даље, веровања да треба да изгубимо још неку младост да би МОЖДА ушли у ЕУ, веровања да ћемо ући у нешто што се врло брзо може распасти ИЛИ пута (пут Косова) којим ћемо рећи „доста је, не бусамо се у прса, не пркосимо, али тражимо равноправан однос“, пута враћања националног достојанства, пута непонижавања, пута нељубљења свеже обријаних европских гузица зарад мрвица са немачког стола, пута државе која ће коначно почети да поштује себе и своје интересе, а коју ће тек онда поштовати у свету, јер дупељубаше Запад и жели, а недупељубаше мрзи али поштује, пута у којем ћемо романогерманском шовинизму показати да на овом свету постоји још земаља са којима Србија може сарађивати, пута којим ћемо показати да Европа треба да разуме да само смрт нема алтернативу, пута којим ћемо показати да крв није вода и да наши преци о овој дилеми не би ни размишљали.

Пре око 100 година Србија је била сиромашна, слаба, владала је народна апатија, народ је ужасно патио због анексије Босне, будућност је била мрачна, перспектива никаква – народ је ћутао док није стављен пред свршен чин и показао своју величину као никада до тада у историји. Тај народ је морао бирати између смрти и ропства; смрт је могла водити слободи; ропство по дефиницији води неслободи – изабрали су смрт и извојевали слободу. Ми, њихови потомци, данас смо пред много блажом дилемом: да ли да изаберемо колонијално, дужничко и политичко ропство или изаберемо пут који нас може одвести слободи. Ни тај пут не би био лак, прецима је био много тежи, али прешли су га. Преци нису били песимисти, нису ишли линијом мањег отпора. Ми, данас, смо песимисти, идемо линијом мањег (дупелизачког ) отпора.

„Данас нам кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, да нас је захватила западњачка река и да нам се душе опасности плаше“ – Милан Ракић, пре око 100 година

„На хумкама у туђини неће српско цвеће нићи, поручите нашој деци нећемо им никад стићи! Поздравите отаџбину, пољубите српску груду, спомен борбе за слободу нека ове хумке буду!“ – речи исписане на споменику Дринској дивизији на Крфу

П. С. Ова дилема је вештачка, али се, нажалост, поставља. Преци не би имали дилему – пламен слободе водио их је.