Милорад Куљић: Бескрај


Уважавајуће ми писмо стиже
са узносом мога образовања.
Ја песник бедни што земљом гмиже
препадох се тамом свога незнања.

.

Филозоф млади „глупост“ презрео
у тексту своме општећи ружноћу.
Речју „бескрај“ у Свемир ме занео.
Пробудио страх нашом спутаношћу.

.

Просветли ме Боже да спознам оно
што никада смртник сазнао није.
На путу ка Теби не би ли дозн’о:
Шта се то иза бескраја крије?

.

Бескрај па бескрај а у недоглед
скучени ум човечији не мери.
Разбистри моме уму тај поглед
да ми се смисао бивства отвори.

.

Тесан је калуп од три димензије
кроз који се ум наш Твом Уму пружа.
Помилуј ме да угледам визије
до којих ме спутава људска кожа.

.

Духом Ти општости свеприсутне
уклони ми мрене скученог вида.
Одшкрини ми просторе апсолутне
прозорљивог Твога јасновида.

 .

На фестивалу ПОЕЗОФИЈА, Београд,

награђена као најлепше песма

Advertisements

Момчило Игић: Лист


Лист са дрвета, део је овога света.

Лист на забави, није више лист са дрвета

Човек са листом на забави, није више од овога света.

.

Изађем испред плазме своје забаве

И свакоме госту нудим по један лист са дрвета.

Први гост ми захваљује, али каже да није заинтересован за лишће.

Други гост каже да ће свој лист назвати листом судбине.

Трећи гост каже да ће свом листу поклонити слободу.

Четврти гост каже да ће свом листу опростити све.

Пети гост каже да ће већ некако изаћи на крај са својим листом

Шести гост каже да ће свој лист ставити у хербаријум.

Седми гост каже да његов лист није лист већ песма.

.

Само си ти свој лист запалила унутрашњом ватром и послала увис,

далеко изнад затвореног система.

Више није било листа на забави који није горео ватром којом не

сагорева.

Свирач чудотворац – белоруска бајка


Живео некад свирач. Свирао је још од малих ногу. Чува он тако волове, одреже врбову грану, направи свиралу и, кад засвира, волови престану да пасу, наћуле уши и слушају. Птице се у шуми стишају, чак ни жабе по барама не крекећу.
Истера он стадо на ноћну пашу, а тамо весеље: момци и девојке певају, шале збијају. Ноћ блага, топла. Красота!
Онда свирач у своју свиралу засвира. Сви момци и девојке за трен ока се смире. И сваком се чини као да му се неки слатки осећај по срцу разлива, као да га незнана нека сила понела и носи све више и више у плаво чисто небо, звездама јасним.
Седе у ноћи код стада пастири, и ни да се макну. Не осећају да их боле руке, ноге, преко дана изморене. Седе и слушају.

Опет свирала засвира, али сад нешто тужно. У позне сате враћају се с рада сељаци и снаше, зачују свирку, застану, слушају. И пред очима им искрсне сав њихов живот – чемер и беда, зли спахија и његови службеници и таква их обузме туга да им дође да закукају. Али, ево, свирач нешто весело засвира. Сељаци и снаше побацају косе, грабуље, виле, подбоче се и играју.

Играју људи, играју коњи, игра дрвеће у дубрави, играју звезде, играју облаци – све игра, весели се.
Такав је, ето, био чудотворни свирач, што год је хтео, могао је од људског срца да уради.
Кад је одрастао, направио је себи виолину и у свет кренуо. Кад дође, засвира, људи га нахране, напоје, као најмилијег госта, и још му и за пут понешто даду.
И спахије намислише да га у смрт отерају. Стадоше сад овог, сад оног наговарати да убије или утопи свирача. Али никог вољна за то не нађоше: прости људи волели свирача, а спахијски службеници чаробњаком га сматрали па га се бојали.
Онда се спахије са ђаволима договориле. А зна се: спахије и ђаволи од исте су врсте.
Ишао једном свирач шумом, а ђаволи дванаест гладних вукова на њега послалиА у свирача ништа осим виолине у торби нема. „Е“, мисли он, „дошао ми је крај.“
Узео виолину да пред смрт још једном засвира. На дрво се наслонио и гудалом преко струна превукао.
Као жива, проговорила виолина, затитрали шумом звуци. А вукови, како су разјапљених чељусти стали – тако и остали. У уво се претворили, глад заборавили.

Кад свирач виде то  престаде свирати, стави виолину у торбу и пође даље својим путем.
Иде он, тако, иде, и одједном види – трче к њему два господичића.
– У нас је данас забава – кажу.
– Дођи да нам свираш, свирачу. Богато ћемо те наградити.
Помислио свирач: ноћ пала, нема преноћишта, а и новца нема.
– Добро – рекао им – свираћу вам.
Довели они у дворац свирача. А тамо, тушта и тма младе господе И госпођица. На столу некаква велика, дубока здела стоји. Господа и госпођице јој притрчавају редом, замачу у њу прсте, па нечим очи мажу.
Пришао и свирач здели. Прст замочио и очи намазао. И како то учини, виде да то нису господа и госпођице, већ ђаволи и вештице и да се обрео у паклу, а не у дворцу.
„Аха“, мисли он, „ево на какву ме забаву господичићи довукоше! Па, добро. Сада ћу ја вама засвирати!“
Подесио он виолину, по живим струнама гудалом вукао – и све се у паклу у прах разлетело, а ђаволи вештице главом без обзира се разбежали.

.

(скраћена верзија бајке)

Драгош Павић: Прозор у свет


Екран је видик у свет

А човек кроз њега безплодно разапет,

Час му се нуде свила и козерија

А дугог трена блуд и мизерија.

.

Зато, кад имамо своју памет

Чему снага ума ако је шкрта,

Плаћамо данак да памет крпимо

А већ смо га стекли да лудорије не трпимо.

.

Па, добро, нека нас у јаду

Кад не знамо да живимо у складу

Са својом памећу, већ хоћемо у смећу

Да пркосимо изуму у премалећу.

.

Отворимо прозор други у бели свет

Још нам није далеко нити је отет

Књиге су отворене за ветрове ума

Проветримо устајалост да направимо узлет.

.

Обузеће нас песникове глорије,

Ускипеће праскозорја без олује

И ноћ ће да светли овога света

Па, то је радост, пустимо је да цвета.

 

 

 

 

 

 

 

Владан Пантелић: Мој Камен


Пењем се на стрму планину и највишу стену
У грудима крчи сужени дах и понестаје свежина
Упорно упорно настављам тисућвековни посао
Клесања и полирања свог вечног камена

.

О громадо-планино о висока стено!
Мој необрађени Камен дијамант скрива
Ни вукомишљак разљућених доњих органа
Неће ме спречити да исклешем д и в а!1

.

Ево ме седим на врху главом у облаку
Жарни вулкани кроз кичму сипају лаву
Кидају тело љути планински и кармички демони
Потом киша из небеског кабла лије на главу

.

Ја – путник ка трону и Камена клесач
Стварам за све и са љубављу светове светлости
Опијен божанским играм као Шива – плесач
Пун делатног саосећања и пун милости

 

Верица Стојиљковић: Молитва


 

О, Господе наш драги!

Ти што мило гледаш творевину своју,

Ти што љубиш сваки камен, сваку реку,

Кап у језеру и океану!

Ти што љубиш облаке

и ветре што их над планинама,

долинама, цветним ливадама носе!

Ти што љубиш раширена птица крила

Дрвећа гране разигране, дугу у роси

И све трагове што их по прашумама,

Степама, пећинама, живи створови оставише!

О, Господе наш драги!

Нек свако биће осети  пољуб

Твога Светог плама!

Љупка и Кововлад – чешка бајка


Живела нека сиромашна удовица и имала кћер јединицу, необичну лепотицу, по имену Љупка. Мајка је била тиха жена, покорна а кћи ни издалека није личила на њу. Лепоту свако воли и зато су из оближњих и удаљених места долазили многи људи да просе Љупку. Мајка је поздрављала свакога ко би дошао у њену кућу, али Љупка је просиоцима давала такве одговоре да се ниједан од њих није усуђивао да још једном прекорачи праг удовичине куће.
– Зашто то чиниш? – питала је мајка. – Зашто си тако горда? Шта желиш? Бираш просиоце као малину.
Све што јој је мајка говорила, Љупка је примала на једно уво, а испуштала на друго, па што се више око ње отимало младића, она је била све охолија.
Једне ноћи, беше месечина, мајка није могла око да склопи; једнако је мислила зашто јој је кћи тако горда. Притом погледа Љупку и примети како се смеши у сну. Зацело је нешто весело сањала.
Ујутру мајка упита Љупку:
– Шта си то ноћас сањала, па си се тако смешила?
– Кад би само знала, мајко, какав је то сан био! Сањала сам да је дошао да ме проси млад и леп пан, а крај врата му стоје бакарне, сребрне и златне  каруце. Он ми поклони златан прстен с драгим камењем што је сијало као звезде и златан венац за главу који је сијао као месец, и  златан вео што је сијао као сунце на небу.А кад смо пошли на венчање, сви су само у мене гледали и завидели ми.

Мајка на то ништа не рече.
Тог дана дођоше сватови да просе Љупку на сеоски хлеб. Мајка их љубазно дочека.
Али Љупка се обрецну на мајку овим речима:
– Губи ми се с тим сеоским хлебом. Нека твој сељак дође по мене у бакарним, сребрним и златним  каруцама и нека ме вери златним прстеном са драгим камењем што ће сијати као звезде на небу. Тад ћу поћи за њега.
Мајка ништа не рече, само заплака. А Љупка отвори прозор који је гледао у башту и стаде размишљати какво цвеће да поклони том пану кад буде дошао да је проси.
Тога дана дођоше сватови да просе Љупку на сеоски хлеб.

Мајка се обрадова, али Љупка ни да чује.
– Губите се с тим вашим хлебом! – повика Љупка. – Нека тај ваш господар дође по мене у сребрним и златним каруцама да ме украси златним венцем који ће сијати као месец на небу. Тек тад ћу поћи за њега.
Те ноћи мајка опет није спавала; бринула је за охолу Љупку која се опет смејала у сну.

Тада, мајка само удари дланом о длан.
Тог тренутка нешто загрме, затутња на улици. Љупка појури према прозору. Има шта видети. Пред њиховом кућом стоје троје каруца пуних нагиздане господе – једне бакарне, друге сребрне, а треће златне. Из златних каруца изађе прекрасан млади пан у зеленој долами, у црвеним чизмама и са белим шлемом.
На њему се све пресијава од злата, сребра и драгог камења. Љупка покри очи рукама.
Млади пан ступи напред, а остали гости пођоше за њим па сви заједно уђоше у кућу. Сви се поклонише удовици и Љупки. Мајка занеме од чуда. Али зато је Љупка цвркутала као ластавица. Брзо је обрисала марамицом беле клупе около стола па све позвала да седну.
– Шта желе панови? – тихо упита мајка. – Нека нареде!
– Ми не можемо да наређујемо – одговори један од њих. – Ми смо дошли да молимо. У вашем врту, мајко, расте један цвет. Ти не знаш какав је то цвет. И ето, ми смо дошли да нам дозволиш да пресадимо тај цвет у нашу башту,
– Али ја сам само сиромашна удовица – одговори мајка. – И моја башта је сиромашна. У њему нема цвета за тако угледне госте.
– Имаш такав цвет – опет ће један од сватова. – То је твоја кћи; њу хоћемо да просимо за нашег пана.
Удовица није знала шта да одговори.
– Молим да ми опростите, али као што је обичај, дозволите ми да вас упитам. На какав хлеб зовете моју кћер?
– На какав хлеб! – осмехну се млади пан. – На какав хоћете: ја сам Кововлад, господар свих рудника.
Удовица никад није чула за таквог пана. А Љупка и не сачека да мајка одговори, већ отрча у башту, набра најлепше цвеће и даде га Кововладу.

И Кововлад јој поклони златан прстен са драгим камењем, златан венац и златан вео. Они се верише и Љупка уђе у своју собу да обуче свечане хаљине. Не позва другарице да дођу да је прате и да је хвале, не позва ни сусетке да је спреме за венчање. Сама се обуче и кад се тако обучена појави у соби, рођена мајка је једва препознаде, а панови беху очарани њеном необичном лепотом.
Љупка и не погледа мајку, чак јој не рече ни једну лепу реч. Тако изађе из куће.
Младенци затим седоше у златне каруце, а кад су пролазили поред удовичиног дома, Љупка нареди да брже потерају коње. Мајка истрча на улицу, али свадбена поворка беше већ промакла. Видевши то, мајку обузе туга.
А свадбена поворка је за то време јурила кроз горе све даље и даље. Љупка није могла да се надиви своме мужу и није ни примећивала куда је воде. А водили су је по уском кланцу; унаоколо су се дизале само голе стене и горе се видело мало парче неба. Они се затим приближише високим вратима; коњи стадоше рзати; врата се отворише, коњи улетеше као стрела; врата се поново затворише.
Пред њима се тад појави висока и густа шума, па чим уђоше у њу, наиђе Вихор и стаде за њима с треском ломити столетно дрвеће све дотле док од пута не оста ни трага. Прошли су шуму и пред њима се показа долина између високих планина, а насред долине, на гвозденој стени, заблиста Кововладов замак, направљен од чистог кристала.
Љупку заболеше очи од блеска.
У дворцу је приређен свадбени пир. Сви гости седоше за дугачке столове, јели су, пили и веселили се. И Љупка се веселила, али није ни јела ни пила. На столовима беше много онога што Љупкине очи никад нису виделе, што никада није окусила, али не беше ничег од оног што ми на нашим столовима имамо.
Љупка не издржа па затражи хлеба.
Патуљци јој за трен ока донесоше три хлеба и да између њих изабере који хоће: један беше бакарни, други сребрни, трећи златни. Али Љупка не могаше да их једе, а другог хлеба овде не беше.
Љупка је хтела да буде господарица. То јој се испунило. Хтела је богатство -добила га је.
Сад би се она радо вратила својој мајци, али како!

Мајка је већ умрла и лежала у влажној земљи, а пут којим би се вратила натраг био је затрпан и разрушен.
Љупку су пуштали само једном годишње да иде кући. Али ни тад није излазила у свет. Само су је ноћу чули како тугује на гробу своје мајке, причајући јој о својој несрећи.
Ту она проводи три дана, а затим се враћа у свој богати дворац, где се настављала њена и несрећа

.

(скраћена верзија бајке)

ЗЛАТА МАЈА


МАЈА ЗЛАТОГОРКА

.

„Небо је душом обојила,

срцем звезде створила!

Богиња  у бојама злата,

Жена  Краљица на Земљи била је

  у време љубави, и време рата!“-В.С.

О Маји Залтогорки, која је други лик Злате Маје,

нема писаних трагова – оба се ова божанства помињу у

новијој литератури. Александар Асов и Јуриј Мирољубов, 

први уздижу Злату Мају и Мају Златогорку  – сматрају,

да су обе део словенске духовне традиције и да се то

очитује у њиховом појављивању у словенским бајкама.

Под именом Злате Маје крије се сама богиња мајка,

која ствара свет, по узору на идеје које је замислио

Творац света- Свевишњи. Она ствара  небески свод

посут звездама. А Маја Златогорка је некад заиста

постојала и она је, по њему, била последња владарка легендарне

Атлантиде. Маја Златогорка замишљена је као ратничка

Краљица, која влада Атлантидом, пре њеног потонућа.

Асов ову богињу повезује са сазвежђем Девице а

еру у којој је постојала назива ером Девице.

.

.(Извор-Завештање предака)