Владан Пантелић: Прича раштркана


Снага човека се не мери по броју килограма или тона терета које може да подигне или повуче већ се мери по величини онога што га заробљава. Пажљиво посматрам брачни пар испред себе. Муж висок два метра и кусур, бивши рукометаш и каратиста, пун снаге. Супруга, високо позиционирана мис, бавила се и бави се рекреативном гимнастиком и пливањем. Диван пар, разумни, свесни себе, граде свој живот и свој однос. Причамо, разговор садржајан. У неком трену она се почела мешкољити, мешкољити се почео и он. Ја, наравно, а то могу сви, читам мисли, посебно зависничке, јер зависници мисле гласно, па им показујем пут ка тераси, где могу да запале ту малу, смрдљиву, разбољевајућу цигарету. Мала, пар сантиметара дуга, али јача од двометраша, и заповеда строго, нема милости… И преузима идентитет човека, држи га напетим, слободу не даје…

Сетих се једног предавања које је одржао патријарх србски господин Павле у цркви Свети Гаврило у замунском парку. Говорио је једноставно, без сувишних речи, онако како говоре мудраци. Потом су уследили питања и одговори. По питањима можете, углавном, доста добро скенирати човека. Један млад човек је упитао патријарха како да остави цигарете и како да преболи кризу. “Нема ту никакве кризе. Бациш цигарете и замениш прљав ваздух за чист ваздух.“ Потом се окренуо у правцу одакле је стизало друго питање.

Пушење са смислом је нешто друго. То је дубока тајна. Знали су је Праиндијанци, знали учитељи специфичног знања из рода Аријеваца, и велики посвећеници који су ту тајну рођењем донели. Познајем едног истинског мистика и видео сам како се он уз дим дубоко концентрише, подиже и шири своју свест и улази у акашу. Сви други пушачи које сам видео су зависници.

Настављам Пут, мењам стазе, посматрам околиш истовремено широко и детаље, мирно вежбам стваралачку незаинтересованост. Волим тајинствене путеве којима ретко ко ходи, обожавам путеве којима нико не пролази. Пратим знакове које је Творац поставио поред пута, изнад пута и на сред пута. И пратим свој пулс који ми говори да ли дишем дубоко и равномерно и да ли држим вертикалу – сварожницу, и који ми, без варања, говори о стању моје издржљивости и стању мога духа.

Тражим ретке биљке, а једну посебно. Због ње морам ићи на веће висине. Припремљен сам за висине, припремљен сам за низине, а припремљен сам и за роњење и препливавање језера и водеана. И налазим је. Њен корен личи на човека, лишће личи… Моћна биљка! Од ње ћу да направим матичну водицу за уклањање многих бољки, направићу хомеопатски лек различитих потенција за чишћење дубодолина ума, и направићу живи облог који се, уз певање силница од старина, привија на отворене и љуте ране – љутаре.

Окови! Они се налазе у мисленом току. Окови се зову ум, окови се зову его. Его живи, расте, развија се и опстаје са врло мало хране. Мисли, чак и оне мудријанерске, његова су храна, његов живот. Извади окове из мисленог тока непоистовећивањем са умом, са мислима, диши свесноо и тихуј да нестану мисли, и имаћеш слободу и бићеш жив-а!

За тиховање свако место и свако време су добри. Најбоље време је у јутарњим и вечерњим сатима када се одвајају дан и ноћ. Тада добијамо моћно дејство и тајинствену магију знања које исијава из суштине Нултог поља, из битка – пукотине која није ни дан ни ноћ.

Изнад мене бели облаци – путници. Небо је увек организовано и не прави штету. Ласте ме прве примећују и изводе летачке превртаљке да одвуку моју пажњу од гнезда која су свиле у рупама негдашње високе обале Панонског мора. Гласно сам их умирио силницом од праискони, коју све птице разумеју, да им је страх неоправдан. Нећу дирати њихове домове, јер ничије домове не треба дирати. Наставићу ход лаконого ка заравни на високом месту где расте лековита биљка, и где сам је нашао. Одакле пуца видик ка равници на западу, ка брдима на истоку, ка реци Истар у којој се огледа Јарило у милионима злаћаних огледала. Када стигнем сешћу и прекрстити ноге и непомичан остати до јутра.

 

 

Advertisements

Драган Симовић: Од Искони Праискони


И вечерњи звон на ветру

Под пуним месецом

Над пољем

И шушти шуми шумори

Шаша у сутон румен

.

Путуј далеко

И још даље

Тамо иза свих даљина

Тамо иза свих дубина

Тамо иза свих висина

Путуј и путуј

Без престанка

Без предаха

Без уздаха

Јер си рођен да путујеш

Низ светове

Низ векове

Низ сазвежђа мед јатима

Јер си рођен да путујеш

Јер си путник вековечни

Јер сте једно

Пут твој и ти

Од Искони Праискони

Верица Стојиљковић: Цвет Малени


Шарени се у сутон небо!

Облаци већ разливени!

Мрак пристиже мекани!

Утихују траве  и сан пада први!

Врх планине заћутао – мотри!

Једна звезда с неба гледи,

Круну цвета погледом тражи!

„Где си мили, покажи се, покажи!

Стоји ли та стабљичица нежна

још тамо,

на обали…“

Ветар прозборио, шапнуо,

Малени цвет разбудио

„Ено сунца, и ноћу не спава,

Само му се боја променила,

Постала је теби блиска,

Као и ти цвете – плава!

.

-пролеће, 2017.године-

Радован Маринковић: Чачак


Када су Немањићи зидали манастире у Овчарско-кабларској клисури,

довлачили су камен чак из Рашке.

.

Приликом проласка запрега поред места где је данас чачанска црква,

Најмљађи брат Немањић стоварао је са сваких кола по један камен.

.

Питали су г

– Шта то радиш?

– Па, ето, чачкам нешто – одговарао је.

.

Од тог камена најмлађи брат саградио је, кажу, цркву градачку, а оно

Место на коме је “чачкао“ камење прозваше Чачак.

Хелена Шантић: Далеко


Далеко од копна, без крила,

за реку преспора, у стиху изгорела

зурим у крв која отиче лагано.

Непомичност ми је завичај,

бележим и десетинке дуге као ропац.

Сећам се, присећам се, постојим негде тамо.

Разговарам са бледилом на мом лицу

а онда пуну чашу нечега просипам

себи на главу.

Овако изгледа будућност: отрежњујуће

чим се умеша нека течност лакше је.

Али у грлу ми је со. Гребе и пече. Кашљем

и успевам да искашљем грумен.

Моја мајка хоће да види шта је то

и наравно задовољно клима главом:

шећер – коцка шећера.

Као да и не примећујем све то

хитам да поспремим своје играчке

соба је тако прљава од моје креативности.

Средићу утиске у вожњи лифтом

на горе или на доле?

Без смера, далеко од копна,

за реку преспора, у стиху изгорела

зурим у крв која тече из лифта.

 

 

Вид Вукасовић: Купиново трње


 

Наилазим на укрштене вреже купине и

покушавам да је померим довољно да

се провучем. Успевам али притом

убадам прст. Крв капље на бели

камен на стази.

Купиново трње

Две капи крви

На белом каму

Велика Томић: Булка


 

 

Корак до тебе

пружићу само снена

и тако нема у буктавој тами

стиснућу усну, врелу и од саме жари.

 

Забраном, уз тихо појање

заруменићу се

као булка повијене главе.

Бранко Миљковић: Песма о цвету


Један малени цвет

још ни проговорио није

а већ је знао све тајне Сунца

и све што земља крије.

.

Један малени цвет

још није ни проходо

а већ је умео сам да се храни

светлошћу, ваздухом и водом.

.

Један малени цвет

не зна да чита и пише,

ал зна шта је живот, шта је свет,

и мирише, мирише.

Перуника


Тамо где муња Перуна, бога неба, олуја и грмљавина, погоди тло, где земљу додирне,

израсте Перуника, кажу митови и легенде словенских народа.

А онда …  словенски се мит утопио у хришћански …јер … у Требињу и Дубровнику,

прича народ, да  је једном Богородица грлобољу малог Исуса излечила Богишом.

Од тада  Богиша се на Спасовдан носи у цркву, благослови, па га мајка, бака,

или сестра даје детету кад га грло заболи.

.

Грци опет верују, да се овај цвет појавио тамо, где се спустила дуга, којом се опасивала

Ирида – богиња-гласница, те му одатле име Ирис.

Ириси су сликани у палатама староегипатских фараона и древних критских владара

а поштовали су их и Арапи и Јапанци.

.

Антички писци, попут Теофраста, Никандара и Плинија, забележили су да је Перуника

била врло цењена у тадашњој медицини, нарочито цвет,

чији је интензивни мирис подстицао ванчулне способности.

.

Поред имена Перуника, Ирис и Богиша овај цвет се у неким крајевима зове још и

Ружица, Сабљица, Калуђер, Небески цвет, Кринка, Мачинац.

.

Занимљиво је и , веома  старо  веровање, да онај ко носи са собом ризом

ове биљке достојне богова, може да нађе своју истинску љубав.

.

Извори: Јасне Јојић “Магија биљака – и лек и амајлија“; „Сунчева трпеза“;  „Говор биља – Политикин забавник“ и др.

 

Светлана Цеца Рајковић: Богиша


И чујем често нежан глас како ме дозива

у мојим сновима, у мојим визијама…

Осврнем се да видим које малено биће жели зборити са мном,

али никог не видим.

Ноћас, док сам у сну седела на мом малом пропланку

окружена храстовом шумом

и док сам слушала дивне приче мојих звездица,

зачух опет онај диван гласић.

Звездице се ућуташе,

као да се поклонише,

као да препознаше,

а и јесу препознале

тај диван глас.

Све је утихнуло…

Космос је постао тих,

тај глас и Божанска бића воле,

воле да слушају…

И осетим да је ту,

ту одмах поред мене.

И опет га погледом потражих..

И гле!

Изненадих се, тргох се, ту је,

ту је поред мене.

Гледам га, Боже, и не видех до тада ништа лепше, милије, сјајније…

Опчињена његовом лепотом, светошћу што му звездице дадоше, гледала сам га нема.

И јасно ми је зашто сви ћуте,

зашто све утихне када се он појави,

зашто Богови занеме.

Тај прекрасни цвет стајао је на пропланку

и исијавао најдивнијом плавичастом бојом,

бојом Космоса.

Цео Космос је тај цвет!

Плавичаста боја се ширила

и носила је као ветар глас тог дивног цвета.

Певао је цветић малени,

певао је Космос цео.

Слушала сам песму дивну,

враћала ме кући мојој…

Немо сам стајала и гледала дом свој.

Цветић ми је песмом слике доносио…

И видела сам да је мој дом, дом и тог најдивнијег цвета!

И као да сам спознала мој мили цвет,

срце се имена његовог сетило.

“ Богиша!“,  узвикну срце у мени

и пробуди ме јак бол….