Верица Стојиљковић: Вилин Цвет


Звезда се једна у земљу загледа

Гледа воде океана дубоке

Мора, реке, језера, потоке

Планине снегом покривене

Шуме, ливаде, поља житна

Гледа градове ко кошница пуне

Сеоске куће беле

И одлучи, пут земље да крене!

.

Сваки је кутак погледала

Свако дрво помиловала

Са мравима се поздравила

Сваку влат траве пољубила

А срце звездано у грудима јој тукло

Некуда је водило, нешто говорило

.

И гле, пропланак заблиста

Под јутарњом маглом поче

Предивни Виле Цвет да цвета

Звезда застаде, поклони се свету

Водама, планинама,

Свим бићима нашег света

И крену пут неба да прича

Причу о нашем Вилин Цвету!

Владан Пантелић: Ловите самоспознају


Ловци саплетених и погурених корака
Са чудним предумљем умљем и заумљем
Време им је закривљено а видици крвави
На небу многобројство прелепих шар птица
Уранила и урокљива комшинка превидиша

А ја из невидиша крећем сам на видиш
Опет и опет пењем се на заравњену стену
Мрак је мркли али ми је у души меко и бело
Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам
И циљно кривим нишане птичјих крвника

Дослух са облачјем – проричем да киша сипи
Беж’те вране свраке чавке и соколи брзани!
Беж’те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!
Беж’те црвенперке косовке врапци и пупавци!
Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!

Мудрост не лежи у алавој и дугопрстој руци
Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали
Читај природу одједном и у густом сажетку
Мудрост је само оно што светиском деснице
Исцедиш из седам кила грана суве дреновине

Велика Томић: Одраз у огледалу


Подвирујем иза огледала

Умиваш лице кроз мене погледа

скривени пољуб сам ти послала

од неке си заборавке изгледа

.

Враћаш се на место заборава

јер није прамичак косе седе

на месту где се јаз оцртава

ту је заборав среће и веде

.

Играмо се сад светлости и таме

Одраз враћа се теби мени чист

Одљуб душе лази окреће лист

.

Став и смишљај подруку не иду

Дволик у огледалу само је

Ту иза крије се лик хладно је

.

.-прво објављивање песме-

.

-ликовни рад- Јелена Томић-

Анђелко Заблаћански: Снегови пролазности


То снег ми на прозоре пао

Расутих измаглица

И недоглед равнице тишину јутра слуша

Белином узораних њива

А моје детињство разигра се

Снегом у коси и браздом на челу

.

Загризе мраз усне да збуни сузу

Која кану на сенке сна

Док их дечија промрзла рука

Снегом што шкрипи кроз време вуче

Румених образа топлих

И браздом изнад горње усне

Милица Мирић: Мећава


 

Године давне, педесет шесте,

у првим данима фебруара,

кроз смет носише сићушно дете

мој отац Јово и мајка Мара.

.

Колевку носе између себе,

а у њој, заспалу, малу кћер

покровцем увили, да не озебе.

Северац завија, као звер.

.

Колевком белом наносе грћу,

пртину праве и газе боси.

Боре се за живот са белом смрћу.

Мећава им се сплела у коси.

.

Над њима небо снежно и сиво.

Ковитла ветар наносе снега.

Често је отац застајкив’о,

и син му корач’о поред њега.

.

Мајци се дечак држи за скуте,

посрће и пада у дубок смет.

Прате га очи забринуте,

посрће за њим и цео свет.

.

Застаје мати, узима сина.

Брише му лице и љуби очи.

За све је крива снежна пртина,

-хајде ми, господе, посведочи!

.

… И сада, када северац луди

поново засипа снегом стазе,

у мени иста сећања буди,

на оне старе путоказе.

.

ММ: Путописне књига – „ПЛАВЕ ДАЉИНЕ СРПСКЕ“

Драган Симовић: Светлост у нама


Песник се обраћа Роду своме!

Светлост у нама обасјава и најудаљенија звездана јата!

Нема смрти за онога који је ово Знање у Веру преточио!

Који ово Снева и Живи, Снева и Живи у Вечности!

Створени смо за чуда која наш ум ни појмити не може!

А ми ништа од тих чуда не чинимо, само зато што смо умислили да смо јадни и бесловесни!

Свет нас је од рођења убеђивао да смо смртни, и ми јесмо смртни, јер смо поверовали свету да смо смртни!

Заиста, свет нас је све време држао у лажи, и ми смо поверовали у све лажи света!

А сам наш Живот јесте чудо над чудима!

Али ми не можемо да видимо Чудо Живота, будући да смо све време, од детета, живели у лажи!

Ми смо сишли Одозго, и дошли смо из Будућности, а све друго су лажи људи у вечитој лажи!

Наши су Преци рођени у Светлости, и наша је света дужност да будемо достојни Предака својих!

Да препознамо Светлост у себи, и да Светлост предајемо ближњима својим!

Наши Преци и Потомци у нама се срећу у Светлости, само онда када смо и сами у Светлости!

Нема смрти за онога који је ово Знање у Веру преточио!

Који ово Снева и Живи, уистини, Снева и Живи у Вечности!

Оливер Милошевић: Безсмртна душа


Не умем да умрем

Јер душа моја облацима ходи,

И сваког јутра

Са сунчевим зрацима

Изнова се роди

Лута по небу, са звездама

и Месецом разговоре води…

.

Не умем да умрем,

јер и када сам смрти на домак био,

Од ње се нисам плашио и крио,

Већ јој се у лице осмехнуо,

Без имало сете, као наивно дете

.

Палили и прогањали су РОД мој,

Попут вукова хајке на нас правили,

Али никад нас нису истребили,

Нити престравили.

.

Душа ова ратника из тела у тело иде

У светове које смртни људи,

Не могу да осете, нити виде.

Док ПриРОДом ходим,

Са птицама мислима певам,

А са биљем цветам,

И мирисе њихове сневам.

Са животињама причам,

Јер њима сам више,

Него људима сличан.

.

И зато не умем да умрем,

Већ се сваког јутра изнова

Само за тај дан РОДим,

Жељан да само око себе

Радост живљења и срећу ширим,

И тако, као морнар по мору,

Овом Плавом Планетом,

Гуран ветровима маште, лутам и бродим.

Свети Николај Велимировић: Истина је Биће


Истина није мисао, није реч, није однос предмета,

није закон. Истина је Биће.

Истина је сила животодавна, што живот даје свему,

истина је биће, које прожима сва бића.

Истина је као ваздух – но није ваздух – у коме пливају

сва бића, као светлост – но није светлост – у којом сијају

сва бића на небу и на земљи.

Истина је Биће. Мало који језик на свету има тако добру

и изразиту реч за о н о ш т о ј е с т е као српски језик.

Истина је оно што је увек и с т о. Ништа није увек исто,

и непроменљиво, и равно самом себи осим истине.

Радица Матушки: И нада је смртник


Надала сам се,
не могу то скрити.
Да си ту и да ћеш ту бити.
И лако је било на Те навикнути,
ал вражје је тешко од Те одвикнути!

Зависник сам постала,
није да нисам.
Пишем ти песме, речи и писма.
Адресу знам… Ал не шаљем ти ништа,
јер Твоје су речи: „Hasta la vista!“.

Веровала сам,
зашто да кријем…
Да ћу из Твојих руку да пијем
и отров љути зарад осмеха,
па макар ми никад не нашли лека.

Ал серум беше ко отрежњење,
игра живота, плач од сирене
и мокри хриди сузом утопљени…
Ја Теби пролазница, а све Ти мени!
У трену једном, све се заврти…

И тада схватих и нада је смртник!

Фалио се жути лимун


Фалио се жути лимун крај мора,

жути лимун крај мора,

да је цвијет на сав свијет најлепши,

на сав свијет најљепши.

То зачула Драгачевка јабука,

Драгачевка јабука:

“Што се фалиш, жут лимуне, крај мора,

жут лимуне крај мора,

ја сам цвијет на сав свијет најлепши,

на сав свијет најлепши.“

Казивач: Миодраг Радоичић, Каона

Ника – Никола Стојић: “Драгачевке, изворне народне песме“