Душица Милосављевић:Даривање


Када дарујете некога од срца и најмањом ситницом.
радост размене енергије је непроцењива!
Када дарујете жива бића осмехом и мисаоним благосиљањем,
све вам се враћа више него што дате на разне друге начине.
Поклонити некоме и лепу реч и лепу мисао је
још непроцењивији дар од било ког материјалног!

Словенка Марић: Курта и Мурта


Баш ме живо интересовало ко су били ти Курта и Мурта које спомињу Срби кад кажу: Сјаши Курта да узјаше Мурта.Нема спора, обојица су били Срби. За Мурту верујем да је 100% био са мог Златибора јер се један део планине и врх зову Муртеница. Ја одрастох под Муртеницом. А где и ко је скембао Мурту, то се не зна. Нема нико са презименом Муртић. А шта је било са Куртом? Е тај је оставио потомке: Куртиће. Куртовиће, Курћубиће, Куртије и Куртеше. А ко нас сада јаше? Откад нема Мурте, јаше нас ГЛОБУРТА, глобално глоби. Е тај није наш.Тај нема идентитет. Глобурта је данас свемогући. А шта је са оним Куртиним потомством? Оно доле на Косову и Метохији се већ одавно ускурчило, Прво уз Турке и Арбанасе, па сад уз овог Глобурту. Чак су и презиме задржали: Курти и Куртеши. Али су њима пришли Тачићи (Дачићи). Харадиновићи, Чековићи, Читаковићи, Краснићи, Малићи итд. И то Куртино братство је било миљеник Турака, па социјалиста, посебно Димитрија Туцовића који је први, њих и све Арбанасе прогласио потомцима Илира, па су били миљеници Брозови који им даде државу , па су на крају миљеници Глобуртини који им бомбама одвојише државу коју им је Броз на папиру оставио у аманет. Тако нас сада уствари јашу Глобурте и уз њих срећници Курте. Па како успевају? Наравно, захваљујући томе што су се Срби увек делили на РОД и ИЗРОД. Глобуртино време је рај за ИЗРОДЕ.За Изроде је карактеристично да су, или без идентитета, или узимају туђи идентитет, или стварају нови. Тако их за сада има три врсте. Мени дође жао тог Мурте. Можда су га ољагали Курте и Изроди. Али му је име остало у Муртеници.

Маргарита Латишкевич: Хоћеш ли да ти испричам причу?


Хоћеш ли,

да ти испричам причу?

Тамо ће бити принцезе,

тамо ће бити хероји,

и куле палата у маховини,

и тешке удисаје

блиставог оружја.

.

Хоћеш ли?

Тамо ће бити ватре над мочваром,

и олује над брдима,

и поклич рогова ловачке похлепе,

под окриљем Шуме –

јелен прогнани.

.

Видиш ли?

Око нас лутају сенке

и шапћу заводљиво и слатко

о заветним стазама снова,

које воде даље

од свих брига.

.

Не слушај их:

треба да ходамо даље

по степеницама од месечевих зрака

под плавим ћебетом

вечите ноћи,

која пада ињем

на храмове.

.

Прича се приповеда – али и,

са крвљу помешана,

у жилама куца.

Јер ће створено да оживи тек тада,

када у њему закуца

комадић срца.

.

Ја, можда,

веома често лажем,

али тебе да слажем не могу – никако.

Неиспричане приче

гуше,

ако су унутра

затворене.

.

Долазе

као прогнани јелени,

ватрама пливају

над путем прљавим.

.

Положи ми главу на колена.

…хоћеш ли,

да ти испричам причу?

.

(белор. Маргарыта Латышкевіч)

Избор белоруске поезије – Алексеј Иванович Чарота

Превод – Дајана Лазаревић

Пројекат Растко – извор

Драган Симовић: Молитва Духу Живото-дајном


Господе Душе Живото-дајни

Дај ми мудрости

Да могу да примим

Знања што од Тебе исходе

.

И дај ми снаге

Да могу да живим

Знања која од Тебе примам

 

И дај ми Љубави

Да могу живот свој

Да преиначим у Богоживот

.

Господе Душе Живото-дајни

Ја више не желим

Да будем ја

Већ жеља је моја одавно

Да Ти будеш у мени

И да ја будем у Теби

Да Ти и ја будемо

Једно у једноме Господе

Онако како је то бивало

Пре мојега пада

Драгош Пајић: Ходочашће


Праскозорје се надвило над селом,

јутарња измаглица пуни плућа

густом смоластом пеном.

Негде суморно крче црева дрвећа

у шуми храстовој,

одјек аветињски пробија трубе

слушних рањивих илузија,

дави ужасна мемла снагом

небокрилних разгранатих дисајних ткива.

.

На удољици пророци саможиво

разарају трозупцем достојанство укаљано

а човек граби ка морању,

загрцнуто, замишљено, без предрасуда,

у кораке који га вуку у сивило.

.

На врху закрешта сова,

авангардним хуком наговештава,

нота бене, тријумф фатаморгана

прозеблог дана у коме опстанак

нуди сирова људска горчина.

.

Ритам се мења када се суновратно

пење секући опорост планине,

па снажно завесла крилима пркоса

и надвлада пирамиду висине

огрезлу у растињу сиротиње

и безгласја нестајања.

.

Бризнула несавладивост опстанка

у сунчевом ходочашћу по утринама

а он, горостас међу бубама,

одлучује коме ће поклонити

небодарно умеће спасења.

 

Милорад Максимовић: Човек духа


 

Човек духа је као ветар. Нико не зна одакле долази и куда иде.

Слобода му је све и срж њега.

.

Човек живота има на претек а само један. Он се рађа

и умире небројено пута а само један живот живи.

.

Смрт не постоји већ само удах и издах бића. 

.

Осети то сада. Удахни дубоко и на врхунцу задржи дах

на трен. Свепостојиш.

.

Издахни потпуно до самог краја и застани на трен.

Свепостојиш.

.

Као акорд сфере свега. Не можеш зауставити живот али

га можеш осетити на највећој висини и најдубљој дубини. 

.

Удах и његов врх је рођење а издах и његов тешки

осећај дна је смрт. Али ти си онај који ради и једно и

друго. Ти одлучујеш да удахнеш и издахнеш. Твоја

свест која није од овога света. Нити си се родио удахом нити умро издахом.

Ти си онај који покреће сфере. 

.

Који покреће овај круг и све у њему.

.

Постоји мрак који би да те увери

да немаш ову моћ али он је само

полуга живота да те мрдне и покрене да делујеш. 

.

Издахни још једном сада. Осети пријатност процеса.

Осети смирај који се продужава и даје благост. Затим

долази неколико секунди мира које полако тону…

и почињу да стварају немир и невидљиви жар.

Брзо те плави осећај да мораш да покренеш плућа

и удахнеш али опри се томе на час. Посматрај механизам иза.

Неиздрж расте сваким треном. Све у теби гори али издржи још мало

без уздаха! Топлина расте и огроман талас моћи

која вришти да изађе, да експлодира. Тачка усијања је

невероватно близу, мозак гори. Издржи још мало…и…удахни.

.

Осећај дивоте. Олакшања. Полетног.

.

Управо си кроз себе осетио како живот незадрживо иде.

.

Све је твоја одлука. Космичка. 

.

Човек духа ово зна. Он види та небеска плућа Бога. Космичка,

Васељењска и несхватљиво велика игра живота. 

.

Човек духа стога зна музику сфера коју нико не зна. Како?

.

Тако што је он ствара на суштинским нивоима

где су Човек и Бог једно у Слави. 

.

…они су једно и на Јави…

.

Ево сад сам ти дојавио.

.

ПРАВо је да на ЈАВи СЛАВиш живот.

..

НАВиј овојницу живота онако како ти воља

јер тако ради Човек духа. 

.

А ко види Човека духа? Само Бог који воли.

Извор: Звезда Род-Zvezda Rod-

Милан Николић Изано: :Дневник :Душе – Трептаји Душе


И када остаримо, ти ћеш бити иста она кап воде на моме длану.

Људи су саградили огромне златне храмове да би у њима трагали за Свевишњим. А, Он је човеку дао малу светлосну душу да Га у њој пронађе. Душа је највећи Божји храм.

Душа је једина недељива ћелија људског организма у којој се чува запис јединства човека са Богом. Човек може волети главом, може волети срцем, али када заволи душом другу душу, тада се промени све у њему. У том тренутку схвати да му је за разумевање записа довољно да додирне руком или погледом вољену особу поред себе.

Страст је задовољство душе, а пожуда задовољавање ега.

Порука душе је као порука у боци која плута у мору. Често нестане у дубинама, а ретко кад дође до онога коме је намењена, и то углавном преко посредника.

.

Годинама сам се трудио да будем добар и није ишло. А онда,

једног тужног дана, напрасно сам одлучио да пробудим дете у души и кренуло је.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Владан Пантелић: Унутарње планине


Овог ведрог топлог и округлог подневља

Поново се пењем на Каблар планину

Повећавам укус моћ и мудрост пењања

Благосиљам успоне на сваком искораку

.

Мој напор циља вечни живот за све

И не плашим се да ћу негде погрешити

Решавам један по један тврди проблем

У своме бићу и на успонима планине

.

Дошао сам на врх да стојим усправно

Лако је лако бити непомер у равнини

Када се пењеш буууди муфлона у себи

Када стојиш буууди дрво и буди дрво

***

… Човек Вечности расте вечно се пењући

Недодиром милка врхе унутарњих планина

У трену ради милионе добробитних ствари

И на рубу растуће Вечности созерцава Безкрај

Радица Матушки: Вила и вук


У планинском бедру удари оркана,

ветровити зналац свих тајни ваздуха.

На врху пропланка Вила седи сама

и са нежном песмом дозива свог Вука.

.

Затресе се венац стрмене планине,

зашушташе шуме, зажубори поток

и јато се птица вину у висине,

сачека их жељно бел облака обод.

.

Насмеши се Вила и расплете косу,

храстовина стара дошапну јој тихо:

„Ено, твога Вука. Гази траве росу,

трчат тако хитро не мож други нико.“.

.

Изронише зене из густине шумске,

с погледом на Вилу Вук се преобрази,

више него човек, природе му људске,

поглед му наједном постао је блажи.

.

Небо обасјава Тар’ богиња Сунца,

греје љубав тавну минулих времена,

док се на планини спајају два срца,

он је Вук и човек, она Вила – жена.

.

Сви митови света утихнуше приче,

ниједна се бајка не мери с љубављу

која из дубине коренова ниче

и траје за вечност, српском завичају.

Верица Стојиљковић: Белокоса


Седеф шкољке и небо месечево

Кристал под шкољком и сунце над месецом

Ливада будна  прича са шумом

Тајносане душе шетају земљом

Звериње их прати по трагу звезданом

Белокосог је загрлила белокоса вила

На рамену му заспала

Његово око погледава

Сасвим близу капија се отворила

Свирка лире земљу покрила!