Бранислава Чоловић – Тишина душе


Ноћас су пјесме утихнуле свуд

Тишином простор у без крај се шири

Утваре,сјенке завршиле свој пир

Вечерас се душа са постањем мири

Уткаје мисли у свој нови дом

Свјетао,чист  без жеља и страха

Ту чиста љубав са извора тече

И рађа животе између два даха

.

Понекад се њише на љуљашци од свиле

 Облаке штипка растјерује магле

Чардак је скрила да не нађу га виле

Воли кад им очи од тражења цакле

.

Воли да се игра ко невино дијете

Сакрије па тражи оно што је сакрила

А када то нађе

Смјехом звијезде стресе

Ко грожђе са грана

Advertisements

Лабуд Н. Лончар – КАД МЕ НОЋ ПОКРИЈЕ


 

Кад ме ноћ покрије

Као меко тијело жене и

Мјесец у пупку савије гнијездо –

Небо ми се у пут претвара.

Даљине ме иза брда дозивају,

Звијезде постају твоје очи а

Тишина потврђује бесмисао

Кратких узлета у

Вјетровитој ноћи –

Ломим крила дрвеној птици

Милорад Максимовић – Јутарња песма


У зору саму овога света

дошле су мисли тако свете, тако беле.

Са њима глас о свему што јесте

и топло осећање, као данас Мајско јутро…

и замишљена срца и душе из далеких крајева.

Из светова тако чудно обојених а дивних ван свих схватања…

И чекало се…

Да ступи на ред,

да продје кроз свод од искрица који светле,

да изађе тај први тон,

што је попут свете звезде првакиње.

Она је та што је прва била…

Прва Звезда у мислима Творца…

Жамор…

Шапат и усхићење…

…и…

…тишина…

Пола сата вечности,

величанствено је арије певала Тишина.

То је она дјева која сваком срцу иде

да донесе кап воде живе…

и прими се у трену та

кап што јесте вода жива.

И светло засја кроз искре све!

Мисли као жамор и ветар кружаше.

Јер поста јасно као светло у оку Творца

шта је намера и објава Оца.

У сваком трену и бићу и свему,

род родиће Творац сам.

Кроз смех и усне и руке и косу,

кроз око и прсте и ногу босу,

кроз дарове што носе руке што грле

кроз песме што творе светове врле,

кроз снагу и чојство

лепоту и радост и сне…

Љубав ће се оваплотити…

Творац ће бити.

Јер све једно је у ономе

ко замисли и даде

крила Љубави и светлу свете каде…

што мирисе Божанске носе…

И види ти сад,

не чаши и оклевај јер чудо је за трен.

Али трен који може вечно трајати,

који сне и јаву једини у истини…

Искру у оку живота

ти види, ти познај.

Јер јутро свега што беше је прошло.

И дан и ноћ су при крају…

А већ зора величанства руди…

Осећа, зна твоје срце сред груди…

Да, време је…

 

Душица Милосављевић -У мени постојиш


Управљаш руком

мојом

и сваком честицом

мога бића

духом свеколиким

светлиш,

постојиш,

живиш,

оваплоћен љубављу

Творчевог открића!

.

Зовем те еонима

на највишим стенама

те снивам

без тебе у постојању

не бивам

ЈА

само онај део мене

изгара

сребрне искрице светла,

ал опет са тобом

златна бива

у мислима пламена

етра

што ми те скрива!

 

 

Владан Пантелић – ПРИЧА РАШТРКАНА


Снага човека се не мери по броју килограма или тона терета које може да подигне или повуче већ се мери по величини онога што га заробљава. Посматрам брачни пар испред себе. Муж висок два метра и кусур, бивши рукометаш и каратиста, пун снаге. Жена, високо позиционирана мис, бавила се и бави се рекреативном гимнастиком и пливањем. Диван пар, разумни, свесни себе, граде свој живот и свој однос. Причамо, разговор садржајан. У неком трену она се почела мешкољити, мешкољити се почео и он. Ја, наравно, читам мисли, посебно зависничке, јер зависници мисле гласно, и показујем им пут ка тераси, где могу да запале ту малу, смрдљиву, разбољевајућу цигарету. Мала, пар сантиметара дуга, али јача од двометраша, и заповеда строго, нема милости… И преузима идентитет човека, држи га напетим, слободу не даје…

Сетих се једног предавања које је одржао патријарх србски господин Павле у цркви Свети Гаврило у замунском парку. Говорио је једноставно, без сувишних речи, онако како говоре мудраци. Потом су уследили питања и одговори. По питањима можете, углавном, доста добро скенирати човека. Један млад човек је упитао патријарха како да остави цигарете и како да преболи кризу. “Нема ту никакве кризе. Бациш цигарете и замениш прљав ваздух за чист ваздух.“ Потом се окренуо у правцу одакле је стизало друго питање.

Пушење са смислом је дубока тајна. Знали су је Праиндијанци, знали учитељи специфичног знања из рода Аријеваца, и велики посвећеници који су ту тајну рођењем донели. Једног истинског мистика познајем и видео сам како се уз дим концентрише, подиже своју свест и улази у акашу.

Настављам Пут, мењам стазе, посматрам околиш истовремено широко и детаље, мирно вежбам стваралачку незаинтересованост. Волим тајинствене путеве којима ретко ко ходи, обожавам путеве којима нико не пролази. Пратим знакове које је Творац поставио поред пута, изнад пута и на сред пута. И пратим свој пулс који ми говори да ли држим вертикалу –сварожницу, и који ми, без варања, говори о стању мога духа.

Тражим ретке биљке, а једну посебно. Због ње морам ићи на веће висине. Припремљен сам за висине, припремљен сам за низине, а припремљен сам и за роњење и препливавање језера и водеана. И налазим је. Њен корен личи на човека, лишће личи… Моћна биљка! Од ње ћу да направим матичну водицу за уклањање многих бољки, направићу хомеопатски лек различитих потенција за чишћење дубодолина ума, и направићу живи облог за љуте ране – љутаре.

Окови! Они се налазе у мисленом току. Окови се зову ум, окови се зову его. Его живи, расте, развија се и опстаје са врло мало хране. Мисли, чак и оне мудријанерске, његова су храна, његов живот. Извади окове из мисленог тока непоистовећивањем са умом, са мислима, тихуј да нестану мисли, и имаћеш слободу и бићеш жив-а!

За тиховање свако место и свако време су добри. Најбоље време је у јутарњим и вечерњим сатима када се одвајају дан и ноћ. Тада добијамо моћно дејство и тајинствену магију знања које исијава из суштине Нултог поља, из битка – пукотине која није ни дан ни ноћ.

Изнад мене бели облаци – путници. Небо је увек организовано и не прави штету. Ласте ме прве примећују и изводе летачке керефеке да одвуку моју пажњу од гнезда која су свиле у рупама негдашње високе обале Панонског мора. Гласно сам их умирио силницом од праискони, коју све птице разумеју, да им је страх неоправдан. Нећу дирати њихове домове, ничије домове не треба дирати, наставићу ход лаконого ка заравни на високом месту где расте лековита биљка, одакле пуца видик ка равници на западу, ка брдима на истоку, ка реци Истар у којој се огледа Јарило у милионима злаћаних огледала. Када стигнем прекрстићу ноге и остати до јутра.

 

 

СТВАР ТРЕНУТКА – Анастасија Семјонова


zbirka

 

СТВАР ТРЕНУТКА

Рекох:
“Твоја су правила,
Твоја игра …”
Осетих
Влажни прсти
Кожу су стегли
Морским таласом
Пређе дах твој
Преко леђа ми
Кад све дрхти унутра
И зноја мог
Свака кап
Чува твој мирис
Руке твоје
На мом трбуху
Стежем јаче
Сваки кутак тела мог
Врућег
Да те запамти
Јер си рек’о
Да је љубав
Ствар тренутка

17. јул 99’

 

КРУГОВИ

 

Прецизно следимо правила:
Једном ти одеш –
Ја једном…
Па у круг
Радости-патње.
Кад Раху успе да загута реп,
Два Месеца зачну
Заједнички сјај,
Тад опет:
Доручак – рађање…
Вечера – смрт…
Па у круг.

4. новембар 99’

 

СКОРО ЗАБОРАВЉЕНО

 

Опет сам чула ту песму…
(а више је не слушам)
Сетих се тог лета:
Брзина и ноћ…
Предосећај празнине…
Он и његова кола…
У мом срцу су
Огребине осећања.
Крај мене је, а као нестваран –
Ортак вијугавог пута.
Тај астматичарски кашаљ
Шљунка испод запрашених гума
Прати нас,
Наш сусрет у огледалу…
У ствари пак
Једно друго смо мимоишли
Те ноћи
Заувек…

20. фебруар 99’

 

ВЕЧЕ, ЋУТАЊЕ НЕ ПОСТОЈИ …

 

Модро октобарско вече:
светла су топила лед са усана.
Више смо ћутали,
гутали зеницама
отрцане властите слике.
Спевали једно другоме
приливе прајезичког разумевања.
Не сећам се боје речи:
седе мисли, дечји длан,
узалуд глава на мом рамену.
Слеповође уморних ловаца –
Антарес и Хан су се питали:
„Зар нема другачије игре
Сем цртања сенки по ноктима?“
Нисмо изумили песму,
а ни нову светску истину.
Зидове Плача отада
Његовим зовем именом…

фебруар 2000’

ДЕВОЈКА И ЈЕЗЕРО – Јовица Ђурђић


girl_by_lake_by_floloveshobos.jpg

На језеру прве капи кише.
Пљусак, па сунце опет точи.
Сјај у мени невидљиво пише,
Лепоту од које заболе очи.

Као да сапра умор и прах –
Котрљају се водом златна зрна.
Улепша слику на мах,
Девојка протрчавши ко срна.

У души опет ромори слап.
Ослушкујем: тишина, птица, кап
Подиже ме ова нечујна јека

Из бола и сна далека.
Заиста, зрачна и чиста лепота
Враћају веру у смисао живота.

Драган Симовић: Образовање у Оностраној Школи Космичких Мистерија


Благодарим

великим, врлим и племенитим

Душама 

Драгане Медић

и Милана Живковића!

У будном сневању у сну, Душа Будућег Посвећеника – Аватара – одлази у Онострану Школу Космичких Мистерија, где се школује, образује, васпитава и припрема за Друго (Поновљено) рођење Одозго, као и за подвиге и дела, како у овоме свету, тако и у оностраним световима, по одласку са овога света.

Ујутру, иза буђења, Будући Посвећеник – Аватар – обично није свестан својих звезданих (астралних) путовања у будном сневању сна, будући да тајно образовање његове Душе у Оностраној Школи Космичких Мистерија мора да остане скривено од Ума и Разума све до свршетка школовања.

Иако, како рекох, Будући Посвећеник – Аватар – није свестан својих ноћних звезданих путовања и школовања у Оностраној Школи Космичких Мистерија, он и те како, у будном стању, осећа некакве чудне промене у себи и на себи: осећа промене у мислима, размишљањима, осећањима, виђењима, појимањима и схватињима, те у сновима и визијама, као и у невероватним и натприродним стањима измењене свесности и свести.

За све време школовања, Будући Посвећеник пролази кроз дубоку космичку тугу и сету, кроз дубоку космичку патњу, и кроз дубоке (и најдубље) космичке боли Душе.

Туга, патња и боли јесу узроковане из двају разлога: први разлог, то је одвајање од материјалног (физичког) света устаљености, нужности, принуда, незнања и неслобода; други разлог јесте сагоревање кармичке шљаке илити кармичког смећа – свега оног лошег, ружног и прљавог што се таложило кроз многе нараштаје предака, као и из властитих утеловљења, животних токова, разних инкарнација.

У таквим измењеним стањима, за време школовања, Будући Посвећеник – Аватар – за обичне људе у свету, за људе у незнањима, омајама и опсенама, делује као велики чудак, као дворска луда, као неко ко је заувек изгубљен за овај свет.

Но, то је тако само када се са стране, из спољног света посматра, када то посматрају и о томе суде људи из незнања, омаја и опсена, док би, Видовити Посвећеник који сазерцава из Унутарњег, одмах запазио напредак и узрастање ка Звездама и Сунцима, ка Извору Живота, Љубави, Светлости и Знању Богова.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетитрећег.)

Поларна светлост


Picture1-49.png
Стара вера је дуалистичка…као ђерам на бунару…недвојиво је постојање Светлости од постојања Мрака…
Кроз србску митологију одржана је прича о неодвојивости. Белбог има сенку-Црнбога.. Неки гностици и богумили, а потом и хришћани претурише овај део приче у причу о Добру и Злу, али моја маленкост сматра да је то маштарија или заблуда поменутих.
Како Белбога вечито илуструју и одређују као некога ко живи на северном Полу, његов опозит -Црнбог, мора живети на супротном Полу… Добар начин да се опише изглед Земљиног глобуса и објасни на једноставан начин… Супротни правци магнетног поља. Да вас подсетим, вода се врти у правцу казаљке на сату (Сунчевим ходом) на северној полулопти (под Белбоговим патронатом)… а у „наопаком“ правцу (хтоничном ) на јужној половини… Наука доказала..
Најновији доказ нашег древног знања о небеским телима, преточен у имена и појмове и причице и тако сачуван…снимак је истоветне „поларне светлости“ на оба Земљина пола..
„Већ вековима се сумња је поларна светлост на северном повезана са поларном светлошћу на јужном полу као слика у огледалу, али ова теорија је добила драматичну потврду у филму који је 22. октобра 2001. снимљен са НАСА-ине летелице ПОЛАР. На њему се први пут симултано виде синхроне промене у аурори бореалис, горе и аурори аустралис, доле“..
Из овог истог древног знања, мало затуреног и преобличеног кроз миленијуме,
и магијски вођи су прокламовали правила типа…како горе, тако доле…односно да свака појава има свој одраз у „огледалу“…
А ствар је много простија…са једним јединим проблемом …како да људска јединка схвати величине простора око себе…као у причи о жаби …која на основу воде у бунару… покушава да схвати тајне океана…
Аутор: delfinella

Драган Симовић: Оностране Школе Космичких Мистерија


Ово је тајна Белог Србства коју годинама нисам успевао да откријем.

Бели Срби су они који су Двапут Рођени у једном животном току, у једном оваплоћењу, у једној инкарнацији.

Први пут се рађају Одоздо – од земаљских, биолошких србских родитеља – док се Други пут рађају Одозго, од Белих Богова.

Прво рођење је крвна (генетска) потка – подлога илити матрица – на којој ће се догодити Друго рођење – рођење у Духу.

Једном рођени Срби остају до свршетка свог животног тока, своје земаљске инкарнације, само Срби по Крви; док Двапут Рођени Срби, бивајући у Духу повезани са Белим Боговима, улазе у Ред Белих Срба.

Сви Бели Срби, као и све Беле Србкиње – пре но што су се у Духу вазнели до Белог Србства – морали су да прођу кроз Оностране Школе Космичких Мистерија које воде Божански Учитељи – Бели Богови.

Неки су од њих прошли кроз Оностране Школе Космичких Мистерија између треће и седме године; неки између осамнаесте и двадесетипрве године; неки између двадесетиседме и тридесетитреће године.

После тридесетитреће године може само у изузетним приликама да се догоди Друго рођење – Рођење у Духу.

Пролазак кроз Оностране Школе Космичких Мистерија увек је пропраћен дубоком космичком тугом, дубоком космичком патњом, и дубоким (скоро несношљивим) космичким болима Душе.

Туга, патња и душевни боли настају услед тога што Будући Посвећеници – Аватари – кидају све невидљиве нити са Материјалним Светом, што на неки начин – песнички речено – умиру за Спољни Свет, да би, истовремено, могли да се роде за Духовни Свет – Свет Белих Богова.

Они ће и даље боравити у Материјалном, Спољном Свету, обављајући све своје земаљске послове, дужности и задатке, али, за разлику од других, неће бити везани за њега, но ће њихова повезаност са Спољним Светом бити некако флуидна, етарична, онострана и духовна.

Могао бих још о томе да вам приповедам, но умор и поспаност ме, напросто, присиљава да окончам ово своје  писаније.

Ко је разумео – разумео је, а ко није – разумеће кад буде дошао тренутак за то!

(Позно вече у Великом Гају, лета 7527.)