Драган Симовић: Моја песма јесте душа Васељене


 

И изађе певач на Брдо ветрова и прослови гласом од искони: – Кад певам,

онда кроза ме пева  Васељена и сам искон од праискони,

 и певају сви певачи из времена минулих и времена што ће доћи.

Моја песма није песма моја, већ је то песма праискони

и песма прајезика у праискони.

Моја песма рађа нове светове и нове Васељене

и нове искони све до праискони.

И, гле! моја песма јесте душа Васељене

и срце прапевача Божанскога,  рођеног из прапесме,

пре свих векова и светова.

.

Праживот

.

Жив сам гле!

И живим у Праживоту

Животом од праискони

Advertisements

Лара Јањушевић: Одлазим


У срцу се гнезде

И љубав и мржња

Полако схватам

Ја све ово снивах

 .

Одлазим лагано

Настављам да лутам

Па ја ту

Нисам ни била

 .

Дајте ми да летим

Зашто ми не дате

На земљи је хладно

Осећам се јадно

 .

У души је жудња

Космичке глади

Моје напаћено срце

Престаје да ради

 .

Одлазим лагано

Поздрављам вас све

Рука ће пронаћи руку

А душа тајни код

У дечијем оку

 .

Дубина је права

Препознавање ће опет доћи

У неком сетном дану

Делићу ноћи…

 

.

.

Владан Пантелић Лара Јањушевић

 

Кад све прође

У смирај сна

Откриће се праве љубави

Тајна та

 .

Песник Љубави, песник Чистог срца.

Права Ларина песма скривена је

унутар других њених песама.

Препуна је снаге, искричавости, лахорости,

чежње за Божанском љубављу.

Како је лепа ова песма у песмама,

Ла-ри-на песма, Ларина песма!

Алекса Шантић: Молитва


Велики Боже Истине и Правде,
Који ме диже из гнуснога кала,
У крви огањ, у руци мач даде,
И рече: „Пркоси вихорима зала!“

Боже, који си у простор бескрајни
Дао ми свијет, који не зна нико,
У душу моју унио луч сјајни
И на болове ме и страдања свик’о…

Дај ми у срцу кап твоје милости
И стишај буру подивљале ћуди:
Да могу праштат гоњења и злости,
И цио свијет пригрлит на груди…

-1913.година-

.

Разјасница – Душа ПравоСлавна се бори највише када јој је најтеже –

о тој борби говори  песма  Алексе Шантића „Молитва“ ,

коју је написао у тренуцима  прогона из роднога Мостара, 

од стране аустроугарске власти, због ширења идеја националнога ослобођења.

Лабуд Н. Лончар:Кад вече роди пјесму


Кад вече роди пјесму

А јутро убије птицу

Узалуд сунце милује камен

Јер плави цвијет суморно

Испуњава празне очи.

Пјесма без птице

У грудима не може

Пронаћи гнијездо,

Ни камен без росе

Не мами сунце –

Ни цвијет не краси

Умрле очи…

Аница Илић: МОЛИТВА ЗА ПРИЈАТЕЉА


Нека снага Божје Љубави
пронађе пут до твога срца,
нека из њега избрише
све немире и све страхове,
нека Светлост Божјих очију
осветли стазе по којима корачаш
па када се ускоро
поново сретнемо
нека то буде сусрет два бића
која су, лутајући светом од молитве,
пронашла Љубав.

Драган Симовић: О ПЕВАЧУ ПРАИСКОНИ (3)


И путујући тако од брда до брда, и од облака до облака, сусрете

певач јасновиди, у долини опсене, браћу и сестре своје што у очај

падоше, па прозбори гласом од праискони:

–         Хајде да диванимо о С п а с е њ у!

Спасење је, браћо и сестре, једна радост у Небу која се у ваше

душе спустила пре свих векова и светова. Још пре рођења вашег

догодило се спасење ваше, само што ви о томе ништа не знате.

Ја вам уистину кажем, да је ваше спасење било и пре но што сте ви били!

Ако не верујете мени, верујте срцима вашим, где одувек

обитава живи Бог наш, Бог љубави и спасења нашег од праискони.

.

Браћо и сестре од праискони, љубљени моји у свим световима,

радујте се у истини срцем својим, јер се ваше спасење догодило пре

свих векова и светова, и вазда се снова препознаје и обнавља, у

Истини и Љубави од праискони, што је и у срцима вашим Духом Светим и уписано.

.

Након ових исцељујућих речи, певач се загледа у сунце у заходу и у

вечерњу звезду понад горја, па сасма тихим гласом прозбори, али

тако тихо да од његове тишине одјекнуше брда и долине и звездана јата у Васељени:

.

Чујте ме, браћо и сестре од праискони! Ви сте Усебност Божија, Усебност Бога Живога,

а изван усебности Божије ничега уистини нема, ничега не може бити.

.

И радост озари лица браће и сестара, и роди се, гле! ново духовно сунце у дивотној Васељени.

.

.

Вечан дах животни

Као горски лахор

Струји дах животни

Призван из Духа

И укрепљује гле!

Крхко биће твоје

Скрућено подно стена

На пропланку ветрова

 .

Као горки лахор

Из трена у трен

Један вечан живот

Струји од Искони

Рођен пре рођења

Ко зна где и када

.

(Приредио ВП)

Светлана Цеца Рајковић: Есеј о поезији Драгана Симовића


Поезију могу да пишу само посвећени, само изабрани од Виших светова.

Само посвећени и изабрани познају, само посвећени и изабрани оживљавају истиниту, чисту, Космичку љубав.

О Космичкој, о истинитој, чистој, о Божанској љубави, најлепше нам казује наш надахнути песник

Драган Симовић.

Драганова поезија је уистину дошла из најдубљих дубина Правасељене,

са извора Постања, од самог Творца и отвара нам пут,

пут љубави према свим световима око нас.

-2016.година-

 

.

Први смо дошли последњи идемо

.

Први смо дошли, последњи идемо

Не плашите се борбе Бели Срби,

не плашите се утвара и лажи!

Наши преци вековима Мидгард бране,

наш је био и остаће!

Црне сенке, нестаћете!

Мидгард не дамо!

Први смо дошли,

последњи идемо!

Само: Мементо Мори


Шта је смрт, мрачна страхота,

 или једноставно, део живота?

 Шта је смрт, један крај,

 или новог пута сјај?

.

  Не мисли много о свему томе,

 Наћи ћеш ме увек, у срцу своме.

 Знам сада да оплакујеш мене,

 зато пусти, нека суза крене.

.

  Ипак не буди духа тешка,

 смрт није некаква грешка.

 Храбро нек ти срце куца,

 видећеш ме опет, уз залазак сунца.

.

 Шта је смрт, до једног растанка,

 што нас чека од самог настанка.

Знам то, много пута у њега смо зашли,

и увек смо се, поново нашли.

.

  Срешћемо се опет, уз смех и радост,

када прође твоја дубока старост.

   Ту, под кристалним сводом,

ходаћеш опет са својим родом.

.

Зато, не тугуј дуго.

 Смрт је само лице друго.

 Тамо негде иза вела,

чека мене светлост бела.

.

 Шта је смрт, до кратак одмор,

 кад нас стигну сан и замор?

 Свест душе је попут реке,

памти наше тренутке далеке.

.

Таква је нама стаза живота,

твојом нека цветају, мир и доброта.

Знам да си, пун мисли и чуђења,

но збогом остај, до следећег виђења!

 

Душица Милосављевић: Вилин изреке (1, 2 и 3)


Вилин изрека-1

Све што пишеш напиши тако да постане ремек-дело,
из речи облике створи,
живот удахни пламом неугаслим
да заувек у постојању гори!
Тако се ствара жива реч!

.

Вилин изрека-2

Душа се враћа на она места где је оставила своје потомке!

 

 

.

Вилин изрека-3

Оплемени свет радошћу из себе!

Невенка Нена Мишић: Моје речи, моје риме


-посвећено родноверном Драгану Симовићу – 2017.година-

 

Род нема име и презиме твоје

.

Да ли вила вилењака зове

Роду нашем слова пишем

А снове сам у прошлост завила

Гледам к небу праскозорје мили

Ал то име зове моје биће

Невен бојом омирише зоре

Сија сунце ливадама звони

И где зрачак

Мирисом багрема

Омами ме залеђеним кодо м

Ветрови на путу мрсе боје

Има моја боја драганог невена

Ћарлија пролећем увек у исто време