Коментар Ирене М.: Бирајте по души!


  1. Оно што бодри може и да кори, прекорава…Оно што саставља може и да раздваја, разара…
    Лице једно ал медаља двострана. Ми бирамо наличја…
    Граница између љубави и мржње кажу танка је…Није она не подвлачи се. Кад крв ври, тело дрхти, пламен низ кожу ниче а треба нам кисеоника…ватра се распламсава, језик речи не бира, похота место не тражи…Све исти начини, дефиниције ал не даје исто обличије.
    Оно што заварава је пут наизглед исти, али са друге стране простора…Зато нам је воља додата као ствар избора.
    Док друге гледате и желите исти бити…Није ствар бити калуп некога него бити свога света подлога.
    Бирајте по души, интуицији не при светини и њиховој негацији. Позитив некога је ваш негатив…Површина се лако мења, суштина кад се слегне прашина-стамена.
    Извуците из себе – Вас, није напољу, није у простору, кључ је у микроКоСмоСу…
    Мали простор једне целине, диже свет у висине. Светлост и простор је јединство – просветлимо се(не дајмо се)!

 

Драган Симовић: ЗВЕЗДАНИ КРУГ ЖИВОТА


01

 

Уметност живљења и уметност умирања творе Космичку Поетику на Путу Светлости.

Духовност и посвећеништво, у оном изворном ведском, хиперборејском и аријевском појимању и схватању, подразумева управо тај блиски сусрет са Животом, као и блиски сусрет са Смрћу.

Блиски сусрет из Унутарњег Бића.

Још од ране младости, песнички речено, на једном сам рамену осећао Живот, а на другом рамену Смрт.

Упоредо су са мном корачали и Живот и Смрт.

Из трена у трен, из дана у дан, из године у годину.

Знао сам и осећао да је Живот вечан, да Живот нема супротности ни опречности; знао сам и осећао да Живот нема ни почетка нити свршетка.

Па ипак, била је ту и Смрт; не као опречност и супротност Животу (пошто Живот нема опречности и супротности!), већ као пуноћа и свеукупност Живота!

Смрт је вазда била ту да ме опомене, да је Живот највеће чудо и највећа благодат.

Осећајући близину Смрти, ја сам све више и више љубио и благосиљао Живот; све сам се више и више радовао Животу без почетка и свршетка.

 

02

 

Смрт није крај, властита Смрт није свршетак.

Смрт је звездани сан, космичка рециклажа.

Нека наша тела морају да се прераде и обнове, да се рециклирају у Космичкој Лабораторији.

Наша Свест остаје; наша Љубав остаје; наша Доброта остаје; наша Лепота остаје; наша Дела остају.

То припада Вечности; то прелази у Акашу.

То смо, уистини, ми – Сушти!

 

03

 

У свим древним културама, у свих древних народа, Смрт је била сасвим природна појава.

Зато што су сви Древни знали да је Живот вечан; да Живот нема ни почетка ни свршетка.

Смрт је једини Пратилац и Сведок Живота.

Зашто се бојати Смрти, кад Смрт само сведочи о Животу?

Само у савременом свету људи страхују од Смрти.

Зашто у савременом свету људи страхују од Смрти?

Зато што страхују од Живота!

И, заиста, већи је страх у савременог човека од Живота него од Смрти.

Страхују од Живота зато што не познају Живот.

Када би познали Живот, знали би да је Живот без почетка и свршетка.

И, знали би да Смрт није опречност Животу, већ садржина и садржај Живота.

 

04

 

Смрт није крај, већ Нови Почетак.

После Смрти чека се поновно Рођење.

После космичког сна долази космичко буђење, са обновљеним и подмлађеним телима.

Наш Задатак није још обављен.

Наш Задатак је да нас вазда изнова чека неки Нови Задатак!

Бог нас није створио тек тако!

Није нас створио да ми за мало будемо, па да се некамо изгубимо.

Бог од нас очекује Дела којима ће да се диве сва бића и сви светови.

Бог нас је створио да бисмо ми са Њим сарађивали.

Бог рачуна на нас!

Ако се ми некад заборавимо, па престанемо да рачунамо на Бога – Бог се не заборавља!

Он вазда и увек рачуна на нас.

 

05

 

У последње време осећам космички умор.

Као да у овоме Животу живим девет упоредних живота; као да у овоме свету а у овоме Животу, обитавам већ триста лета.

Нека су моја тела већ истрошена – време им је за космичку рециклажу!

Држи ме Свест, држи ме Дух Стварања, али су, као што рекох, нека друга тела већ уморна и истрошена.

Познато је да песници брзо сагоре.

Песници сагоревају у стварању, у предавању поезији.

За разлику од песника, сликари су дуговеки.

За србског песника – много је шездесет и пет година!

Највећи су песници отишли са тридесет лета.

 

06

 

Човек мора при пуној Свести, и у Океану Свесности, да се сретне са властитом Смрти.

Да се Човек и Смрт погледају очи у очи.

Да се Смрт уплаши од Човека, а не Човек од Смрти.

Тако су беседили наши Древни – ВедСрби, Сварожићи и Хиперборејци.

А како су беседили, тако су живели и умирали.

Никада нису питали како је неко умро, већ како је живео!

Јер, све се спрам Живота мери и одмерава.

 

07

 

Ако сте усаображени са Мајком Природом, онда знате да се у Природи прожимају и преплићу Живот и Смрт.

Видите дрвета како клијају; видите дрвета како расту; видите већ стасала дрвета у пуној снази; видите дрвета како падају; видите пала дрвета како труле и распадају се, да би се снова родила, да би изнова проклијала.

Видите Живот Један без почетка и свршетка.

И све је ту складно и савршено, и све је ту једна дивота над дивотама.

То је Космички Круг Живота, то је Коло Сварога.

 

08

 

Живи Овај Тренутак! па ће сви звездани и космички тренуци бити твоји.

Владан Пантелић: С а м у р а ј П р в о г а Р е д а


Дошао човек,
хром,
са седам слојева
мрака на лицу.

– Отреси, отреси! –
вриснем,
– отреси!
Твоја зла слобода
вуче те за собом.
И пас,
који је с тобом,
води те на канапу!

… Онда сам у небо
испружио десницу
и завитлао мач етерични,
а на левој нози
заиграо лилу моћи,
и запевао,
најпре тихо,
а онда трепераво и гласније,
силницу од праискони.

 

Драган Симовић: ЦАРСКА ЉУЉАШКА – МИ СМО КОСМОС!


Све што чините, чините из освешћености.

Из свести и свесности.

Из будности.

Нека ваше унутарње биће буде свесно баш свега што чините или не чините, свесно свега што вам се дешава.

Када, после неког времена, уђете у стање будности, освешћености и свесности, ви тада бивате повезани са ПраВодеаном Беле Светлости.

Свакако сте већ чули, да је свесно, освешћено дисање веома важно.

И, не само важно, већ битно.

Откријте свој ритам космичког дисања.

Препознајте га у себи, у свом срцу.

Будите уметник дисања.

На томе се заснива свеколика духовност и мудрост ведских, хиперборејских народа.

Кад дишете, онда нека то буде удисање и издисање сазвежђа, звезданих јата и свеколиког Космоса.

Пронађите свој унутарњи ритам дисања, развијајте и негујте уметност дисања.

Свако сам у себи мора да открије свој галактички и космички ритам дисања, да се усагласи и усаобрази са дисањем галаксија.

Дисање које почиње из доњег стомака и завршава се под грлом, дисање које вас уводи у виша пространства, у више светове.

Почните са ритмом четири пута четири, а потом, после неког времена, пређите на четири пута шест, па на четири пута осам, а када дођете на четири пута дванаест, тада ћете моћи, из свесног бића, да пратите откуцаје својега срца.

Тада ће ритам вашега срца бити усаображен са ритмом Земље, ритмом Галаксије, ритмом Космоса.

Претпостављам да сте чули и за краљевску љуљашку.

То је дубоко унутарње тиховање, унутарње утихнуће, унутарње утрнуће, усаображено са ритмом дисања и пропраћено визијама царске љуљашке на ветру наспрам белих и румених облака.

Неки то зову медитацијом, али ја избегавам ту тврду латинску реч, зато што је ово о чему говорим много више од медитације.

Напросто, то ја зовем унутарњим тиховањем, зато што у том стању одбацујемо све овоје, све мрене и копрене, све умишљене и лажне слике о себи, тако да на крају остаје само наше Биће, само наше Суштаство, само наше Светлосно Тело.

Замислите да боравите на селу и да имате предиван врт, и у врту моћан орах или моћну липу, и на том ораху или тој липи, на једној високој и јакој грани, направите велику љуљашку; и ви седнете на љуљашку, зажмурите, и почнете да се љуљате, све јаче и јаче, до самих облака, до самог Сунца на заласку, и, док се тако љуљате, ви дишете у ритму љуљашке, дишете у ритму звезданих јата.

Нема вреднијег и делотворнијег лека за све бољке и болести, за све муке и тегобе, за сваку патњу, тугу и сету, од те вежбе, од те царске љуљашке, од тог унутарњег тиховања!

То је стање блаженства, а стање блаженства јесте излазак из света илузија и опсена, и улазак у више светове Духа и Свести; улазак у онострана пространства духовних и светлосних бића, која бивају ваши водичи кроз тајносана и тајинствена звездана јата; ваши водичи и чувари на вашем Спиралном Путу кроз пространства Унутарњег Космоса.

Ви сте мени сви драги и мили, ви сте моји Срби и моје Србкиње, ја све вас љубим онако како се љуби Род свој, и зато вам предајем ова знања наших Древних.

А та знања Древних нису из прошлости, нису ни из будућности, то су знања из Вечности, из Вечнога Сада, из Вечног Тренутка, из Овог Тренутка.

Јер, колико свако од нас усрећи, оплемени и обогати себе, толико је усрећио, оплеменио и обогатио Космос.

Промена Космоса, почиње од нас, из нас, из нашега срца, бића и суштаства.

Ми смо Космос.

Свако је од нас Космос.

У сваком од нас дише и живи Космос.

Не бојте се!

 

 

Биљана Гавриловић: Арлекин


Када ће престати та игра разметања

Нити сам ја анђео, нити си ти арлекин

А ни време није непролазно

Издаја и верност су заменили појмове

Укуси се помешали па ванила мирише на цимет

А вино на слатко од трешања.

Ни та улога безбожника није најприкладнија

Нити је толико пута потребно рећи- никада

Није важно ни остати, ни застати

Ни пробудити се у некој плавој песми

Или у ноћи крупног месеца

Није потребно јурити хвалоспеве

Ни изигравати бога ни витеза

Довољно је бити постојан

Не нека летња соната

Не трагач и предатор

Већ биће од крви и меса

Не мађионичар и параноик

Лудак или патетик

 

 

 

 

Удахни још једном дубоко

Искорачи из кривог калупа

Упиши  се  у  ред  људи

И   буди    ЧОВЕК.

 

 

 

 

 

Драган Симовић: Створитељи и Разоритељи


Куда и камо иде Људски Род – то, заиста, није ни битно.

Нека иде куда и камо жели!

Нема више времена нико од нас, да спашава било кога, да се бави било киме.

Свако сам бира – и нека бира!

Ко год иде ка Животу, стићи ће до Живота; ко год идем ка Смрти, стићи до Смрти.

Васељена је вечна и несагледна.

Васељена нема ни почетка ни свршетка.

Све је Васељена!

Закон Васељене јесте Закон Створитеља.

А Створитељ је и Дух Стварања.

Сва бића у Васељени деле се на Створитеље и Разоритеље.

Једни стварају, а други разарају.

Једни су Живот, а други Смрт.

Свако од нас, у свакоме трену, доноси одлуку: или ће се сврстати међу Створитеље или међу Разоритеље.

Нико од нас није од Некога биран, већ самога себе бира!

Што изаберемо, то нам се и дешава – то и јесмо – ми!

Биљана Гавриловић: ПРОВИЂЕЊЕ


Вратићу се извору

и жељно замирисати

безгрешне чежње

настале од искона

напити се љубави

освећене надама

и благословене стрпљењем.

 

 

Сапраћу немире

невидне страхове

пошкропићу путеве

безнађа и лутања

порушити зидове морања

и продисати радосна

у новом рођењу

 

 

Искајаћу грехе

увек изнова грешна

не жалећи за страдањима

на стазама искушења

и затражити опрост

од беле птице

јер ту је рај

 

у њеним грудима.