Димитрије Николајевић: Нити (1)


Свиће зов у грлу птице у коме се небо љуља

Док се одвезујем корена и пружам руке

.

У слух даљине одапињем наду као зрно из цеви

Да се врхом својим зарије у бескрај

И остави траг по коме ћу збиљу да сањам

.

Улећем у ветар да ми сјај расцепи вид

Низ који се на прагове свог времена сливам

.

И док дрвеће дишем сетим се

Између два предаха два мора даљине

Шта заборавих и чему непотребне ствари

.

. Све док ми се корак у прашину не излиже

Горећу пут точак преко кога не могу даље

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Осип Мендељштам: * * *


Као телашце, кад крилцем маше,

У сунцу се преврне мало –

И запаљиво стакленце наше

На емпирију се већ дало.

.

Ко комарачка ситница нека

Јечала је по зениту правом

И кришом се сред зујања мека

Мучила трешчица у плавом:

.

О, не заборави ме, казни ме,

Али ми дај име, учини.

Појми – биће ми лакше са њиме

У бременој плавој дубини.

Лабуд Н. Лончар: Око јутра


У јесење јутро

Пупак је постао

Око

Из којег Космос вири

И лишће шуми

Кроз постељу.

.

Будим се

Загледан у бездан

Пупка и јутра

Жваћући доконо

Ноћашњи сан…

.

Пупак је постао

Око јутра

Из којег умјесто сузе

Лишће испада

И зове те назад

У јесењу постељу…

Милан Миљанић: Богу Душа клања жељна помиловања


БОГУ Душа клања жељна помиловања

и после дугог размишљања

настављам даље да не покварим очекивања

одувек био предмет оговарања сада и исмевања

каче ми све гора звања а ја тренирам таква стања

јер ме челиче њихова ср..а

Душа ми се налази усред прања

БОГУ Душа клања жељна помиловања

више нико не може да ме урекне

БОГ не дозвољава да Дух ми поклекне

јер Душа још треба да омекне

зато што зло не треба да се стекне

у себи не сме да се штекне

јер ће одмах да те звекне

БОГУ Душа клања жељна помиловања

а често се јавим код ПравоСлавног Попа

кад се има донесем да нешто цирка и клопа

из мене извади бригу у земљу је закопа

да не може да се нађе ни уз помоћ микроскопа

таквим ставом никад нећу бити тропа

уз мене биће цео свет и јевропа

Радица Матушки: Тихи бол ратника


Уплићу се звезде посред васионе,

одбљеском сребрним милују потоке.

Муње кроз облаке ноћну тмину гоне,

сијају силином ватросталне токе.

.

Месечина израња из небеске буке,

боровину шара, по прозору пише.

Ветрови уморни од предуге хуке,

то див са планине кроз сутоне дише.

.

Са маглом кроз шуму ћутање зашушти,

и пој птица тавних још једном се чује.

А, небески дажд лије, кали, пљушти…

Врелина земљишта с’ историјом снује!

.

Мирис маховине шири се са хумки…

Часне кости предака, витезова славних.

Ту на овом Светом тлу, саставе се прсти,

и с’ молитвом кроз бојишта ратник душу гали.

.

Испод снажних груди небу птице роје,

пресахле појаве од пресветих двери.

Мртви зарад живих небо дугом боје…

Само ратник у самоћи бол свој не измери!

Фото: Дупла дуга; Википедија

Весна Зазић: Чему живот?


Чему овај живот кад му исход знамо?

За срећне,тужне,богате ил’ убоге је исти.

Зашто волимо,губимо и стално се надамо

кад ће судбинска рука у трену да нас почисти?

.

Збациће нас са ове шаховске табле

по којој се крећемо без утврђеног реда,

у ништавило као да смо део шале.

На крају не постоје пораз или победа.

.

Треба знати да је живот драгоцен

и кад нас заболи живљења је вредан;

сваки поглед,суза ил’ осмех скупоцен

понајвише зато што имамо само један.

.

У нас је душа непресушна и слободна воља .

Прву хранимо добротом и осећањима.

Другом бирамо да нас прати успех ил’ невоља.

Прошлога слике зовемо сећањима.

.

Ни један дан улудо прошао није.

Детињство, младост,зрелост и старост

сваки је тај циклус дар да се открије.

И сваки носи велику радост.

.

Живимо да бисмо уживали у животу,

да стварамо, растемо и оставимо траг.

Најдражем пожелимо да доживи стоту

јер је живот увек мио и свакоме драг.

.

Кад са овог света одемо у трену

људи које будемо тада оставили

колико нас се често сете и помену

е то је разлог зашто смо и живели.

Марко Милојевић: Nа Белољинској раскрсници


Стојим разапет на белољинској раскрсници

као Христ на крсту,

спушта се хладан ветар с Копаоника,

и прогања моју јединствену, специфичну,

одумирајућу врсту.

.

Стојим разапет на белољинској раскрсници,

где су ме одувек подилазили жмарци од узбуђења,

и то баш код путоказа за Блаце,

где ме надјачају искушења.

.

Топлице моја, недостижна висино,

кад сам у теби, гасиш ми песимизам,

својом неисцрпљујућом ведрином.

.

М.М: “Маскирани оригинал“

Фото: Белољин, кућа на продају; Википедија

Владимир Мајаковски: Волим


Бродови –

и они у луке се слише.

Возови – на станицу терају и они.

А мене ка теби нешто тим више –

јер волим –

вуче и гони.

Пушкинов витез у подрум се скрива,

циција у своме новцу да ужива.

Тако ти се враћам

ја, драга, предано

Моје је то срце,

с дивљењем га гледам.

и гар

са себе спира, брије се и мије.

Тако и ја,

теби враћајући се,

зар

не одлазим кући,

зар није?!

Коначној се враћамо мети.

Смртне земаљско наручје веже

Тако

тек што растанемо се

ја и ти,

непоколебљиво ти

тежим.

Фото: Владимир Мајаковски; Википедија

Јуриј Кошин: Споменик у Ракеци


Ја, споменик у Ракеци,

лежим оборен.

На словима српским и пољским

гушим се у трави.

Имам још нешто да кажем.

Да ли на пољима у Ракеци

још стоје

разбијени тенкови? Имају ли људи

опет доста да једу?

Шта раде ђаци? Јесу ли

завршили школе? – Не!

Што овако с мишевима

да говорим о томе, што

људима треба да кажем.

Крешти кобац и

гракће гавран

над убијеним братом,

зна се.

Дозволите ми само

да додам:

На ливади, где стајах

беше црвена трава од

наше боје.

Имам само то да кажем

а лежим оборен.

.

Поезија Лужичких Срба

Приредио Предраг Пипер


Мира Видовић Ракановић: Кајање


Док си ме

Својим кајањем грлио

Непрестаним погледом

На дну ока мога

Семе опроста тражио

Ја сам иза

Напрслог огледала

Пуна наталожене тишине

И празнине у души

Наше године гледала

У којима сам превише

Мрака попила

И осећала како се

Заувек одричем

Твојих додира

Престала да

Дозивам сећање

Нашег почетка

Када смо са

Рашћупаним

Осмехом

Срећни живели

Па стиснула срце

И нежним миром

Окренула се

И са ветром нестала …