Драган Симовић: У свету дрвета и вилењака


11358745_431257753721549_749098008_n (1)

У Природи је све усаглашено и усаображено; у Природи је све – природно!

Седим и тихујем у светом вилин-гају.

Ближи се вече, љубичасто и пурпурно.

Румени сунчеви зраци пробијају се кроз моћне и густе крошње.

Пој и пев тица уједначен је и усаглашен с ветровим свиралама и гајдама.

Осећам присуство дрвећа, осећам присуство сваког дрвета појединачно, сваког дрвета – понаособ!

И дрво осећам и видим као биће, као особу, као личност.

Свако је дрво песма и прича за себе; свако је дрво другачије од свих других дрвета.

Дрвета су повезана међусобно; сва дрвета су умрежена у невидљиву и тајинствену мрежу под земљом.

Повезана су жилама и жилицама, повезана су енергетски и духовно.

Дрвеће се међусобно припомаже.

Јака и здрава дрвета шаљу своја животна дејства, подземним каналима и каналчићима, према оним слабим, немоћним и болесним дрветима.

И у свету дрвећа постоје видари и исцелитељи, постоје чувари и водичи.

И у свету дрвећа постоји љубав, постоји пријатељство, постоји саосећајност и самилост.

Сви људи редом воле животиње, али је редак – веома редак! –  човек који воли и осећа дрвеће као сушта бића, као сушта, душевна и духовна бића.

Само вилењаци виде и осећају дрвеће, виде и осећају свет дрвећа и биљака.

Само су вилењаци, неким тајинственим и оностраним путима, повезани са дрвећем, повезани са биљкама.

Једино дрвеће све даје, а ништа не тражи заузврат!

Једино су дрвета и биљке бескрајно несебична бића.

Дају све што имају, а ништа не траже, ништа не ишту, ништа не узимају, ништа не отимају.

Каква дивота и милина!

20150606_181331

 

Advertisements

ЈЕЗЕРО


zlatarsko-jezero-479107_6634.jpg

 

“Народу су позната равничарска,
пећинска и планинска језера (карсна и
глечерска).

Пећинска и планинска језера била су за
старе Србе необична, са знатно више
природних појава од оних
у равницама, па зато о њима има више
веровања и легенди. Нека карсна језера
не мењају ниво лети ни зими, нека имају
на стеновитом дну или по странама
пукотине, кроз које ваздух, потиснут из
земљине дубине, повремено избија на
површину језера уз промукло звиждање
и клобучање воде. Народ верује да
су то гласови подземних бића и демона.

Тако су настала веровања о
анимизованим бићима у језерима
(крилате змије или аждаје, бикови, коњи
и др.). То је плашило људе да им се
приближавају, нарочито ноћу, и
нагонило их да о њима причају читаве
бајке. Путописац Француз М. Кикле
прошао је 1658. између Дубровника и
Мостара и у путу дознао за
неку мочвару о којој су му сапутници
причали да у њој живи огромна змија,
која сваке године гута људе
и коње у пролазу. На Пештерској
висоравни, повише манастира
Сопоћана, постојао је Тројанов град и
под њим језеро. За тај град и језеро
везује се позната легенда о св. Ћорђу и
аждаји. Иста легенда везује
се и за поље Змич између Ћуприје и
Параћина, за град Ширин у Мачви, чије
се становништво молило
сребрном богу (идолу), за језеро у
копаоничком селу Сочаници на Ибру; за
Облачинско језеро у Добричу казује се
да је у њему била троглава аждаја, коју
су Турци убили; у језеру на Жељину,
северном огранку Копаоника, живео је
аждер (аждаја). На његову дну су
гвоздене греде, приковане
клинцима. Аждер покушава лети да
излети из језера, али му сметају греде,
па се језеро узмути и поцрвени од
његове крви. У језеру планине Шаргана,
код Вишеграда, била је аждаја, а у језеру
на суседној планини Звијезди била је
троглава аждаја. У Плавском језеру била
је огромна змија која је рикала.

О језеру у кучкој планини Момоњеву
прича се да су у њему живели
нечастиви (ђаволи) и ко би се
приближио језеру, они би га уморили.
Једном два Букумира, од којих су
данашњи Букумировићи, заноће
близу језера. Да их не би напали
нечастиви из језера, они завуку своје
ноге у једне ногавице и заспе. У
глухо доба ноћи нађу их нечастиви, па
се зачуде необичном призору: две главе
на једном трупу. И њихов старешина
није знао да каже какво је то чудовиште,
али, зато рече: „Знам шта нас може да
затре у језеру, кад би људи знали да
наложе ватру на две стене које су се
наднеле на језеро, онда би се оне
усијале, распрсле и побиле нас у
језеру.“ Сутрадан скупе се Букумири да
терају нечастиве. Наложе две ватре,
стене се усијају, распрсну и стропоштају
у језеро, вода у њему узаври у крви и
тако се језеро очисти од нечастивих.
Али из воде искочи некакав старац и
завапи: „Хеј, Букумире, крвав нож међу
вас пао!“ — па га нестане. Букумири се
скупе да се почасте што су очистили
језеро од нечастивих, па се
посваде, многи изгину, а они који су
остали живи раселе се. Сада расељених
Букумира има по свој Србији и Босни.
Око језера на планини Шатору, у
Херцеговини, преко дана су овце
брабоњале, а сутрадан јутром било је
све почишћено; брабоњке је чистио
човек који се претворио у вука.

Из Лукавичког језера и Манитог језера,
у Црној Гори, излазили су коњи и
претварали се у разне људске и
животињске облике. У једном од језера
на Дурмитору био је крилати коњ, који
је ноћу пасао кобиле војводе Момчила.
По предањима, било је бикова у многим
безименим језерима: код старовлашког
села Дајића, у Стришкој бари код
Параћина, у Врановцу, код села Белог
Поља у јужној подгорини Рудника, у
осушеном језеру код шумадијског села
Брајковца, у ресавском селу Језеру, итд.

За језеро у селу Трстени, у врањском
пределу Пољаници, прича се да је из
њега излазио бик и убијао људе
и стоку. Неки ковач оковао је гвожђем
рогове свом волу, пустио га у језеро, и
он прободе бика, а језеро
отекне. Исто предање постоји и за
језеро на Облику, у истом пределу, и за
отекло језеро у споменутом
селу Белом Пољу. О Бабљачком блату,
на Косову, казује се да је у њему био
велики бик који је редовно
рикао пред променом времена.

По ђаволима једно језеро на Дурмитору
названо је Вражје. Језера су омиљена
купалишта вила.

Марко Краљевић, као чобанин, спазио
је виле на купању у језеру, прикрао се и
покупио им одеће, а вратио их пошто су
га подојиле и тако је постао јунак. И змај
живи у језерима с нечистим духовима.
Он сипа чаробну водицу у језеро, да би
оживели утопљеници. По предању,
краљ од Норина (Неретве) живео је у
неком језеру, а опет из неког језера
излазио је човек златне косе на
крилатом коњу.

Постанак језера народ везује за
чаробни штап. Позната је легенда о
дворовима богатог Гавана
које су порушили анђели, па се на
њиховом месту створило језеро. За
Црно језеро на Дурмитору, коме
вода притиче, а привидно нигде не
отиче, прича се да је на његову месту
био неки манастир. Једном св.
Сава заноћио у њему. Сутрадан
калуђери му потурили петла у бисаге и
обеде га да је украо. Онда светац
прокуне манастир и калуђере. На месту
манастира настало је језеро, у коме и
сад кукуриче петао.

Предање се везује и за Плавско језеро.
За језеро у левачком селу Превешти
казује се да не пресушује и
да нема дна. По предању, постало је на
чаробан начин: Муж и жена орали на
дан св. Вартоломеја. Бог
послао анђела да их укори, а човек
рекао: „Нека Вратолома врти како зна, а
ја вртим своју њиву како знам.“ Онда
анђео прекрсти њиву штапом и она се
претвори у језеро. И св. Илија је
створио једно језеро ударом штапа о
земљу. Језера има у горњем и доњем
свету: у горњем свету змије отровнице
прогоне грешнике и брачне
преступнике, а у доњем живе
шестокриле змије.

Језера у равницама била су у давној
људској прошлости станишта људи.
Поред њих подизала су се насеља на
кољу, затим дворови и градови, чији се
остаци сада виде или се откривају у
води и муљу.

Тако су по тим остацима настала
предања да у језерима леже закопана
блага и друге оставе. Због
крекетања жаба, која одјекују као
лупање у звона, настала су веровања о
потонулим црквама у језерима.
На месту Плавског језера била је варош.
На његову дну пободен је дирек са
алком у горњем делу која
везује некакав казан. За језеро изнад
села Вучја, код Лесковца, казује се да
има вражјих воденица, које
само ноћу раде. Од града краља Норина
створило се језеро. У Блатиште, у
Прешеву, бачена је некаква
хазна (благајна).

У вези са веровањем да змајеви живе у
језерима и да су они противници ала
које предводе градобитне облаке, народ
излази на језера када у пролеће настану
суше, па код њих држи молитве за кишу.
Поворка, с крстом на челу, обилази
језеро и напослетку му крст и жртвује.
Такве молитве држе се код језера у
старовлашком селу Глеђици, под Црним
врхом на Рогозни, на планини Мокрој у
ибарском Колашину, код језера под
Виником, код Шишког језера на
Бјеласици, итд. Језера на Шари и Корабу
посећују о Ђурђевдану и о Св. Илији
хришћански и мухамедански верници,
заједнички кољу курбан (овна као
жртву), чију крв пуштају у језеро. Стока
се жртвовала и код језера под градом
Тројаном повише манастира Сопоћана
(в. аждаја). ..“

– Српски митолошки речник (група
аутора: Шпиро Кулишић, Петар Ж
Петровић, Н Пантелић).

zlatarsko-jezero-479107_6634.jpg

Саша Мићковић – ЊЕГОШВА ОДИСЕЈА


37132279_1057876781035609_5357318123701665792_n.jpg

Петар је искра и лик сам тај зато,
Већ урамио – нек’ се диве људи.
Горским вијенцем ослепеле буди,
Јер мудрољубље његово је злато!
.
Ја сам Његоша овенчао славом,
И поставио споменик на тргу,
Нека ублажи утопљену тугу,
Јер је опево страдалнике стравом!
.
Запалио сам буктињу над бистом,
Да му жаруља небеса обасја,
И здере таму кроз времена пасја,
.
А Његош лебди над Србијом истом;
Давно би патња – данас бол осматра,
Док надолази нова пошаст – затра!

Јасна Софија Косановић: Када одеш


(Провинцијалка)

Не вјерујем ноћас

теби измишљеној од мојих маштања

Проклета нека је свака мисао која ме теби води

љубим ти бијеле руке

небо звијезде оковале

Блуднице моја очи ти сјаје

радо би те повео у рај

смијеши се говорио сам ти лагано

као што вјетар лагано пирка

поигравао се са твојим врелим дахом

љубио усне миришљаве

Продиреш ми у срце

рукама грабим чедност твоју

звијезде се радују

у даљини пјетлови већ пјевају јутарњу

бојим се када одеш

– Шта ћу бити без тебе?

смијех са твојих усана

ватра ме обузима горе ми прса, слане сузе,

облиле ми лице

Уснио сам те свјестан да моја си ти

Разголићених груди, тепаш ми блуднице моја

-чежња си моја

мирис твога тијела, остаје у трагу ноћи

невидљива у мојој зјеници ока остајеш…

-Када одеш

хладни извори потеће

руке остају празне

само мисли моје као да биљеже

твоју силуету

хватам десном руком једну страну

твоје вјенчанице

умивен сузама

проклет од времена

човјек издајица мисли и жеља

као чешња мреже прелипличем

као паукову мрежу желим да те заробим

Свитање, зора се буди

зеленилом мириса расцвјеталог љубичанственог јоргована

додирујем цвијетове, љубим мишљу траг твој

у времену…

ПОБЕЛИ НАМ ЦАРЕ СВУ ЗЕМЉИЦУ ЦРНУ


0_86b6f_abe8ed2b_XL.jpg

Царе Боже велики!
Царе Боже велики!
Љељу, Љељу!
Пољељу, Пољељу!
…Које песме царе
Данас да певамо?
Да ли песма цару!
Весела Русана?…
…Или песма Бане
Ладе и Коледа?
Или песма царе
Рујна, Рујевита?
Ил његова царе!
Брата Поревита?
Или оног царе?
Бога Рановита?
Или Љеља царе!
Љеља и Пољеља?
…Осврни се цару!
Тебе да видимо:
Како се се царе !
У бело обуко.
Бели калпак царе,
На криво турио,
Бел долама царе!
По земљи се вуче.
Бели појас царе!
Дори до кољена.
Бели мачу царе!
У десници руци.
У твојега цару!
Веља барјактара,
Веља барјактара,
Силна Стегоноше:
Бео барјак царе,
По земљици црној.
Побели нам царе!
Сву земљицу црну
Клетог Киндушана.
Киндушана царе!
Оне Манџурије.
Манџурије царе
Проклете Глобије.
Те Глобије царе
Гадне Алемане.
И велики царе,
Црне Тартарије.

Обредне пјесме древних Срба из Индије

 

ОЈ ЈАРИЛО ПРЕСТРАШНИ РАТИЛО


jarilo.jpg

Лази, лази Лазаре!
Наш силени Јарило!
Ој Јарило божило!
Наш престрашни рабрило!
Војска ти се готиви:
У Грмове лугове,
У Грмове лугове,
У Драшкове ограње.
Силна војска велика:
Обучена црвено.
Обучена црвено,
Светлу боју Јарила.
Опосана зелено,
Тврдом ветком дубовом.
Тврдом граном и светом,
Да побједи душмана.
Огнуто плаветно,
Да му буде стасито,
Тврди јако стасито,
Свето красно и стално.
Прегрнуто пребело,
Да му буде невино.
Лази,лази Лазаре!
Наш ти мили Божуле!
Лази Божо Јарило!
Расти душо рабрена!
Тебе чека Крајина:
У далеке крајеве,
На те веље бродове
И путове дугачке.
Преко мора дебелих.
Преко брда великих
Кршовитих и стрмни;
Преко река долина.
Лази, лази Лазаре!
Наш ти мили Божоле!
Наш Божоле Јарило!
Наше красно ратило
Твоја војска готова:
Обучена црвено,
Опасана зелено,
Огрнута плаветно
Прегрнута пребело.
Самур калпак на оке
Бело перо на еро.
Војска боја ти бије:
У велика Хиндуша.
У пустога Глобоша.
Бојак бије и бије:
Са тим љутим Татаром,
Са тим црним Глобиром,
Са поганим Манџуром,
И поганим Алеман,
И са црним Гогама,
Оним црним Гатама.

Обредне пјесме древних Срба из Индије

Зорану Вујовићу


hqdefault.jpg

Тужна вијест Српством мину,
као прамен магле сиве,
да Зорана Вујовића
више нема међу живе!

Паде витез са Космета
далеко од родног краја,
у одбрани земље свете
и свог милог завичаја…

Његово ће име сјати,
у одаји Бож’јег раја,
поред кнеза мученика
и Милоша, српског змаја!

Памтиће га српски народ,
ко витеза и јунака,
нек’ поносан отац буде
и његова мила мајка…

Што су српском роду дали,
своје срце из њедара,
од онаквог српског сина
да ли има већег дара…

Слава теби, српски сине,
српски род ти кличе сада,
твоје име мријет’ неће
докле Сунце небом влада!

Српство те је уздигнуло
међу своје витезове,
за Косово што су пали
и спас свете земље ове!

Док с Косова звона звоне
и док божур пољем цвјета,
ти ћеш бити српски херој,
српски витез са Космета!

 

Гуслар Сава З. Станишић

 

Драган Симовић: НАЧЕЛО КОСМОСА НА ЗЕМЉИ


images_2013_12_600450_balkan_352403314.jpg

У овом времену смуте, веома је важно, да Бели Срби стекну увиде из Акаше о Балкану.

Намерно не користим древно име Хелм, зато што Хелм – у енергетском и духовном смислу – одавно не постоји (постојао је Хелм само онда када су њиме владали Бели Срби), већ Балкан, што је инверзија речи Канибал.

Значи, Балкан-Канибал је, у енергетским поткама и основама, затрован енергијом мржње и зла, будући да на њему одавно бораве нека дивља канибалска племена која су оставила свој мрачни запис у поткама тла и простора, дивља канибалска племена која носе мржњу и зло – у крви и генима – према свему узвишеном и племенитом, према свему словесном и духовном, према свему ведсрбском, хиперборејском и аријевском.

Најзатрованији простор, најзагађеније и најзатрованије тле на Балкану јесте простор бивше Југославије, са изузетком Шумадије и Војводине, и, наравно, из тог затрованог простора Балкана-Канибала, такође, ваља још (донекле!) изузети Румунију и Грчку.

Најгрознији, најужаснији злочини у свету започињани су управо овде, на Балкану-Канибалу, такви грозни и ужасни злочини какви никада раније нису виђани и доживљени.

На то генетско и крвно зло Балканаца-Канибала природавало се – кроз векове – и религијско, верско зло, тако да је Балкан-Канибал, у смутним и ратним временима, постао права инкарнација најјезивијег, најгрознијег, најужаснијег пакла на Земљи, пакла какав је постојао само у древним временима Хаоса.

Све те несувисле и инфантилне приче о међусобном помирењу балканских племена и родова јесу – како је мој деда горштак говорио – приче за луду србску ђецу.

Из дивљих канибалских племена и родова са Балкана-Канибала никада се неће искоренити мржња и зло, никада се мржња и зло неће преобразити у љубав и доброту.

Пре ће нестати та племена и ти родови, него што ће се икакви преображаји набоље догодити.

Бели Срби и Беле Србкиње морају да имају високу Свесност, Свест и Самосвест, како би могли да опстану, да се заштите, сачувају и спасу боравећи на просторима Балкана-Канибала.

Да буду будни, будни, будни…

И, да никада немају поверења, немају вере, у иноплеменике и иноверце у свом окружењу.

Да буду будни и самосвесни, али да не мрзе!

Морају да развију такву животну поетику, такву естетику и етику живљења, каква је постојала само у доба Белих Ура, у доба Белих Богова када је на Земљи владало Начело Космоса.

Драган Симовић: ВИЗИЈА – ДВА УПОРЕДНА ЖИВОТНА ТОКА


Вечерас сам, у тренутку дубоког тиховања, јасно видео, а потом и освестио:

Ја сам, у овом животу, истовремено и усаображено, живео два упоредна животна тока једног те истог живота: један животни ток – у својим унутарњим световима, сновима и визијама, песмама и звезданим путовањима; а други животни ток – посве обичан, земаљски и суров, тескобан и нимало занимљив, те, скоро, без сврхе и смисла.

Једним животним током руководила су светла суштаства из вишњих светова, док је мој други животни ток често бивао повераван невидљивим природним силама што владају овим светом.

Ова моја два упоредна животна тока представљају моје две душе: небеску и земаљску, божанску и човечанску.

Драган Симовић: ПРОРОЧАНСТВО БЕЛИХ УРА


CAj-Sa3urSk

Лирски записи

Пре неки дан посети ме врли пријатељ Владан Пантелић, и рече ми: Трећи светски рат је завршен; Србија је победила.

Он је ту поруку примио преко Акаше од сибирских шамана.

Вечерас ми наша Татјана проследи чланак Драгољуба Татомировића (који сам већ објавио) у којему су скоро дословце поновљене Владанове речи.

У једној својој визији која је ушла у моју књигу Тајне Неба (7500/1992. године) ја сам, такође, већ видео завршетак Трећег светског рата.

Морам да вам откријем нешто што тајим у срцу своме.

У последње време осећам праисконо смирење и спокојство.

Док сви око мене, са зебњом и страхом, причају о рату, али о рату који ће се догодити у блиској будућности, дотле ја тај рат већ видим као догођен.

У свим пророчанским и светим књигама Древних стоји записано, да Ново доба – које почиње овом 7523-ом годином по Србском КолоДару – припада Ведској Души хиперборејских Срба и Руса.

Наша Велика Мисија, записано је у светим списима Белих Ура, почиње у овој години и трајаће тисућу лета.

За та пророчанства знају и Атлантисти (знају они и за друге наше свете књиге), због тога су страшно успаничени, забринути, преплашени, престарвљени и слуђени.

Приметили сте, такође, да су сви бесови, сви демони узвиталани свуда око нас.

Да је, готово у трену, свеколико зло испливало на површину, те да већ једе, гута и прождире само себе.

Сада је важно остати у свом унутарњем бићу, остати спокојан и смирен, јер најскровитије место у свету и световима јесте управо наше срце.

Онај ко је у срцу своме, бива спокојан и смирен.

Када смо у срцу своме, тада су и сва божанска бића из свију Створитељевих светова с нама и у нама.

С нама су сви наши богови и сви наши божански преци, али и сви потомци наши из звездане будућности.

Ево, и ја ћу на свршетку ових лирских записа да поновим давно изречене речи: Трећи светски рат је завршен победом Срба и Руса.

Цео филм рата, који се догодио, може се погледати у Акаши.