Јасна Софија Косановић: БОЖАНСКИ ДАР


Резултат слика за јасна софија косановић, слике

Титрај свијетлости, и топли задисај,

ријеч као ријека узнемирена

мирном водом плови

Тајна вјечног зова

руке шире, дар као чежња снова

Дар је моћ ума

корак сигуран, неимара,

облак плаветни у вихор заборава шаље

Пером траг хартије, осликава,

испреплетане слике

кроз аорте живота плутају

Дар је божанско искриште

дијела која су тајне осмислила

Рођене и после смрти

да вијековима плутају

не дотакнуте,

чак и кад прашина попада

на њихове златне корице живота

Дар је озар трена, тренутак надахнућа,

кад нова се пјесма рађа

продуховљена мишљу

усамљеног пјесника

дар је говор гласника,

и сањара вјечног,

рима рођена

под листом бријеста

Дар је тајна под којом се рађа

вјечног зова

Дар је звијездан

зов поета

и једра божанске лађе

којом плови…..

Advertisements

Драган Симовић: ЊЕГОШ И СРБСКО ОСЕЋАЊЕ КРИВИЦЕ


njegos.jpg

Осећање кривице има дубоке корене у бићу већине Срба.

То притајено, подмукло, потуљено и прикривено осећање кривице спутава и осујећује скоро сваког Србина.

Због тог прикривеног осећања кривице, ми Срби, ево, већ вековима, и јесмо губитници на свим пољима бивања и бивствовања.

Одакле нама Србима осећање кривице?

Заиста, нема га у нашим генима, нема га у нашем днк, нема га у нашем светлосном запису, а, ипак, однекуд га има у нама!

Осећање кривице у нас је усађено са примањем хришћанства.

Ми смо погрешно и прихватили и протумачили ову туђинску религију, чиме смо сами себе урнисали за многе векове.

Туђинске религије и туђинске идеологије посве су нас слудиле, како понаособ тако и као народ.

Због тога ми више нисмо своји на својему; због тога ми немамо своју поетику, немамо свој поглед на свет, немамо своју србску вертикалу, немамо своју србску духовност и уметност.

У нас је све туђинско, па смо, на концу, и самима себи постали највећим туђинцима.

Његош је један од највећих ведсрбских песника, који је својим песничким и божанским бићем осећао и схватао одакле долазе све србске невоље.

Горски вијенац и Луча микрокозма јесу најузвишенија песничка и духовна дела; божанска дела која би сваки расни Србин ваљало да чита као ведсрбске божанске објаве.

Од покрштавања, од примања кршћанства, нема узвишенијег, нема духовнијег ведсрбског певања од Горског вијенца и Луче микрокозме.

Његош није, како многи мисле, јудео-хришћански, грчко-православни поглед на свет; не! – то је духовност и мудрост ведских Срба – Срба Стриборјана, Срба ПраАријеваца!

Његош је спасао Србство од јудео-кршћанског нихилизма!

Само захваљујући Његошу, Срби су сачували свој праискони ведски ратнички дух!

Без Његоша и србске епске поезије, Срба одавно не би нигде било.

Посве би их урнисао јудео-кршћански башмебригизам и нихилизам.

Читао сам многе студије, многе књиге о Његошу, и могу да кажем, да нико од тих књижевних историчара и списатеља није препознао и схватио Његоша.

Нико од тих силних књигописаца није у Његошу препознао ведског Србина, Србина Аријевца!

Ни Горски вијенац ни Луча микрокозма нису дела једног хришћанина, већ су то песничка чуда ВедСрбина, Србина Стриборјанина.

Сваки онај Србин, који жели да се излечи од јудеохришћанског осећања кривице, нека пажљиво и посвећенички чита Његоша!

Драган Симовић: Родољубље светли и у Ноћи Сварога


Резултат слика за песник драган симовић, слике

Родољубље је и дубље и пространије од национализма.

Родољуб је соларни (сунчев) ратник, а националиста лунарни најамник и лешинар.

Родољубље обухвата, истовремено, и љубав према роду и љубав према родини.

Пробуђеном и освешћеном, сама реч све казује!

Љубав по дубини и висини, љубав по вертикали и хоризонтали, док се национализам, превасходно, заснива на нетрпељивости и мржњи према другим народима и родовима, а љубав према своме народу и роду бива само узгредна и небитна.

Отуда сваки национализам нестаје у времену (ветрима времена бива развејан), док родољубље остаје заувек у вечности.

Родољуб се држи вертикале, Сварогове сунчеве осе, а националиста – хоризонтале и, сенки по хоризонтали.

Национализам су смислили и створили јудео-кршћански жреци и калуђери, ватикански паразити и рептили, да би што лакше владали неосвешћеним и бесловесним европским племенима.

Сви европски национализми јесу ватиканско-језуитски производ лудила и бесловесности, мржње и зла.

Сви су европски национализми стварани огњем и мачем, грозотама и ужасима ватиканско-језуитских предатора и људождера.

И надасве, сви европски национализми уперени су против више, звездане и аријевске расе.

Сваки расни, пробуђени и освешћени Србин јесте родољуб, соларни ратник (из простог разлога зато што је Ведски Србин), док су они други – свачији и ничији – хибридни и вештачки Срби или националисти или издајници.

Сваки национализам, једнако као и космополитизам, бива погубан по Бело Србство, јер не одговара бити и сушти Бића Белог Србства.

Сви национализми, пре или доцније, завршавају у тами и ништавилу времена, док родољубље остаје да светли и у Ноћи Сварога.

Милан Живковић: МИЛЕНИН САН


Резултат слика за визије и снови, слике
Драгане …
ево једног сна са снажном поруком који је јутрос снела   
моја човечица Милена……
Шетамо Милена и ја пољима и ливадама … наилазимо на бремениту краву … Милена запази да је почела да се тели , да је отворена и да се већ види мало теле….. Виком  ме   натера  Ајде  пожури и иди помогни крави …. Тада настане величанствен тренутак … мало теле уз моју помоћ изађе из мајчине утробе…. принесем га мајци да га  облизне…. радост … лепота… нова љубав… нови живот….
Зашто сам описао овај сан ??  Јевреји си своје теле назвали Златно теле које је имало скроз материјалну овоземаљску поруку… приношење жртве ради  привилегија… моћ.. власт.. новац и сви остали   маханизми похлепе….То теле још влада нашим животима
Миленин сан носи другојачију  поруку … Родило се теле… љубави..смисла… лепоте .. новог живота … то је духовно ванвременско теле које се не везује за вредноте овог нама видљивог света, оно најављује слободу. 
Моје скромно мишљење је да полако сазрева тренутак Светлости и Истине  и да је овај сан само најава  доласка нових енергија пуних љубави и смисла.
Резултат слика за милан живковић, србски журнал, слике
(Човек и Човечица: Милан и Милена)

Драган Симовић: СЛЕДИТЕ СВОЈ УНУТАРЊИ ПУТ КА ЛЕПОТИ И ЉУБАВИ!


ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА
СВОМ ЗВЕЗДАНОМ РОДУ
Резултат слика за песник драган симовић, слике

Слику спољнога света, дух времена у спољноме свету не стварају пробуђени и освешћени – будући да су они одувек мањина – већ космички паразити и рептили преко светине и руље бесловесних робова, преко стада, чопора и крда за кланицу.

За стварање слике света, за обликовање духа времена у свету, космички паразити и рептили користе моћну пропагандну машинерију.

Преко својих корисних будала, јадних и бедних људских душа, рептилија намеће моду и трендеове на свим пољима, од креација у облачењу до разних образаца и правила на свим културним и друштвеним пољима.

Сви модни креатори су, у просеку, рептилски кретени и дебили који раде по диктату паразита и рептила. Нема ту никаквих њихових изума и креација, већ они дословце и слепо следе рептилске дикатате за кретенизацију и дебелизацију људског рода.

Све што је у моди, то су, без сумње, образци и норме паразита и рептила са једном једином сврхом: да би од људи створили корисне идиоте, кретене и дебиле који ће од јутра до сутра да ринтају за невидљиве господаре-робовласнике, а за сву  ту своју муку и невољу добиће тек бедну напојницу у виду дневнице.

Све што је у моди, то нам поробљава ум, дух и свест, и чини нас бесловесним робљем.

Све што је у моди, то је дебилија и рептилија.

Све што је у моди, то нас понижава до идиота и скота.

Бити у моди, бити у тренду, значи: бити стадо у рептилском тору, значи: бити овца или говедо за кланицу.

Ако пратите моду, модне трендове и крикове никада нећете бити своји на своме, никада нећете имати свој став, своје становиште, своје мишљење, свој поглед на свет.

Бићете тек једна безлична и безимена овца међу стадима оваца за кланицу.

Сви медији и сви креатори овога света пропагирају моду за идиоте, кретене и дебиле, за бесловесна крда и чопоре, за светину и руљу која не зна ни одакле је пошла ни камо је кренула.

Будите своји на своме, будите оно што већ јесте, будите онаквима каквима су вас створили Творац и Васељена, ваши велики преци и ваша светла суштаства из вишњих светова!

Немојте се угледати на бесловесну светину и руљу, на идиоте и кретене, већ на Живога Бога у себи!

Разликујте се од свих и, следите свој унутарњи пут ка Лепоти и Љубави с ону страну свих омаја, илузија и опсена!

Драган Симовић: Ведање уз ватру – Вилењакова силница-соколница (видео)


Резултат слика за песник драган симовић, слике

Једне вечери, седећи уз ватру у једној пећини, док је напољу севало, грмило и пуцало (а то се догодило на измаку лета, једне године не знам које, негде у старовлашким брдима, понад горских стена и слапова, водопада и букова), пожелео сам да своје свеколико ведско и вилењачко искуство сажмем, да га што је могуће више згуснем у једну праискону, ведску и вилењачку силницу – мантру.

Био сам у неком чудном стању песничког и ведског надахнућа, у тајинственом стању које није од овога света, у дубоком скоро оностраном тиховању, те сам почео да певушим нешто што ми је само долазило из дубина Оностраног и Заумног, из Ведске Акаше.

Певушио сам силницу – мантру на самогласнике (будући да је сваки самогласник заумно и онострано повезан са одређеном чакром, како на нашем видиљивом-физичком телу, тако и на нашим невидљивим телима), а онда сам све дубље и дубље залазио у онострана пространства своје бити и сушти, будећи притом сећања на своја блиска и далека овострана и оностра звездана путовања кроз своје многе и различне животне токове – инкаранације.

Моја је првобитна замисао била, да ову ведску силницу, да ово вилењачко мантрање преточим у видео запис, у некакав кратак документарни, песничко-уметнички филм, но, будући да сам сам снимао, телефон (а ја баш и нисам вичан таквом снимању), разорачан, бацио сам тај телефон негде међу старе књиге и рукописе и, наравно, заборавио на све то.

Био сам посве сметнуо с ума да сам то икада и радио.

И, гле чуда!

Ноћас је мој син – не знам како! – дошао до тог снимка са телефона, преузео га, издвојивши само звучни запис, будући да је видео запис веома лош, скоро безвредан, и проследио ми.

Кад сам пажљиво одслушао звучни запис, осетио сам, у трену, да је саобразан са духом моје ведске и вилењачке поетике, и,  пожелевши да га с вама поделим, замолио сам Марка Старог Словена, да уради видео клип који је пред вама.

НАПОМЕНА

Свакако ћете одмах осетити, да овде, у овом ведању-мантрању, има и елемената праисконог (првобитног) космичког шаманизма, те обредног (ритуалног) ратничког плеса око живе ветре а уз пратњу муња и громова, што нас, све то, на један тајинствен и онострани начин, повезује са дејствима и енергијама бога Перуна.

 

https://www.youtube.com/watch?v=2Rqxk9xFQzM&t=11s

ВЕЧИТИ ЖУБОР РУЖИНЕ ВОДЕ – Љиљана Браловић


Srpska-vojska-prvi-svetski-rat-670x447.jpg

Целе Шумадије душа
У редове крстача пала,
А преко дрине згуснула се тмуша
Од големе туге, од вековних зала.

Судбина нам је чемером честа, пречеста:
Куманово – дванаеста,
Брегалница – тринаеста,
Па трећа још веће несрећа
-девесточетрнаеста!

Са питомих пашњака,
Из родом замодрелих воћњака,
Са поморавских бременитих њива,
Распети у добу
Између већ премореног оца
И тек замлеченог сина
Изабрали да им слобода буде судбина
Шумадинци другога позива
Корачају диљем босанских планина
Све корак по корак…

Од благословено отежалих сељанки,
Од несаницом испијених мајки,
Оделила их Дрина,
Што носи исконски задах смрти горак.

Две обале Дрине – два губилишта,
Шумадијска другог позива Босном јуриша,
Пљушти смртоносних куршума киша,
Зује гелери ко ројне пчеле,
Челик коси људе, сакати јеле,
Спустило се небо, несрећу сакрива,
Дрина вода јечи као да је жива,
Вртложи, пени и ране умива.

И платише данак крвавој слободи,
Овде сусташе његови кораци,
Осташе заувек на Ружиној води
-опет над Шумадијом црни барјаци.

Тихује Ружина вода,
Гробница српског цвећа.
Чесма при Јавор гори
Тугу жубори,
Трепери лишће столетног дрвећа.
И нема кајања, и нема опрсштања
У овом поднебесном храму страдања.

Над тишином стражаре само крстови
Ко људи распети
У земљу уковани
И с њом срасли још од памтивека.

И нема крика,
И нема лелека,
Само кроз њих шуми жубор
Наших река
И у њима таласа Шумадија горовита,
И шапат зрелог моравског жита
И мирис Србије разлива се плах
А по омлађеним четинарима
Тиња
Прадедова наших топао дах.

И целе Шумадије душа
У колоне крстача стала,
А с обе стране Дрине
Згуснула се тмуша
Од вековне туге
И од нових зала.

( А ОНДА ДОЂЕ НЕКИ НИКОГОВИЋ И ПОПИША СЕ НА КОСТИ ЈУНАКА)

„Наша елегија“ – Милош Црњански


Seobe.jpg

Не боли нас.
Грачанице више нема,
шта би нам таковска гробља?
Марко се гади буђења и зоре,
гробови ћуте, не зборе.
У небо диже нас
презрив осмех робља.

Нећемо ни победу ни сјај.
Да нам понуде рај,
све звезде са неба скину.
Да нас загрле који нас море,
и њина земља сва изгоре,
и клекну пред нас у прашину.
Да нам сви руке љубе,
и кличу и круне мећу,
и опет затрубе трубе,
цвеће и част и срећу.

Ми више томе не верујемо,
нит ишта на свету поштујемо.
Ништа жељно не очекујемо,
ми ништа не оплакујемо.

Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња, смрт и презрење.

 

Владимир Шибалић – РЈАЗАЊСКА ХАРФА (ЈЕСЕЊИНУ III)


46043803_797338120607311_1135223000941985792_n.jpg

Умилни се стих кроз шуму брезову
Расуо да рекне: Заборављен није!
Приповеда још се у Константинову:
У Москви је, рецитује, туче се, и пије…

А нико се тамо не запита тихо:
Какве ли га боли начинише таквим?
Ех, како је знао миловати стихом,
Тако савршеним, искреним, и лаким!

Он верова тако и у правду неку
Што црвени барјак лажно носио је.
Опусте му село, исушише реку,
И срушише му о повратку сне.

Рјазања је харфу славило женско срце,
Говорио он је строфе к’о да љуби.
И онај фински нож што су му усред туче
Даровали у срце, ипак му не пресуди.

https://hajducija.blogspot.com/

НЕКА ЖИВИ… – А. Г.


11040217_906479132730278_1905588302_n

Нека живи брука и срамота
Да ли смо достојни овог живота?
Или да неко пита Господа Бога
Јесмо ли достојни и оног загробнога?
Нека живи нискост, понижење
Нас не чека небеско спасење
Јер смо грешни, да прости Бог
К’о да смо на Њега бацали камење
Нека живи туђа слава, луда глава
Да нас однесе вихор ништавила и заборава
Па се ти питај брате, воли ли он да нас мучи
Будућност неизвесну жели а из повести ништа не научи.
Нека живи наш образ и наш доказ
Да победу претварамо у пораз
Још у лице смеју се крвници
Откад су то поражени победници?!
Живите и ви, моји драги Срби
Ко мари за реке и мора крви
Што су ђедови некоћ пролили
Учиће се нова повест: Ми смо њих нападали!
Не клоните, браћо, и не спуштајте главу
Но у срцима носите стару ватру и вечну славу
Ал и тако понесите бруку и срамоту
Да нам деца сутра кажу: Нама куку! Очеви нам се посрали по животу.