Димитрије Николајевић: Улазак у дан


Уснулу ми зору са дна света планули буде петлови

Док ноћ догорева и угарак се на обали дими.

Граду који ће у свој дан да ме прими,

Носим осмех ко жаруљу што из мрачила светли.

.

И не марим шта ће у том ветру да ме задеси,

Који ме обузима и кроз своје ходнике већ лута.

Усијани се точак окрећем сред вечна пута

На чијим заокретима вребају љубави и – удеси!

.

У крви ми се сунце рађа и пршти сјајем

Да плаветима испрска све што будим

Свитањем овим што му се, наде источник, дајем.

.

Кроз раширене завесе ноћи улазим у дан

Да се посветим свему што ћу у њему да изгубим,

Јер се само тако свим жићем живи прави сан.

Бранислава Чоловић: Пут Воде


Изроних из опасне борбе са собом

Оћу да се предам

Да будем вода

Буди вода

Она увијек нађе пут

И мирна и плитка

Кад се у њој огледа Сунце

И дубока и мистична

Плаховита и необуздана

Увјек нађе пут

Да ли знаш како се ватра

Претвара у воду

Много је чаробније

Од претварања воде у вино

Обоје су дар Бога

Вода је првостворена

Ватра је другостворена

Вода је једини природни

 непријатељ ватри

А ипак у центру универзума

Тамо гдје обитава душа свијета

Оне изводе плес

Плес воде и ватре

Ех замислите ту алхемију

И то надахнуће

Тај свети плес….

Фото: Атлантик; Википедија

Вукица Морача: Звездана прашина


Саздани од звездане прашине,
Разаслати широм свемира,
Божијом вољом створени,
Развој свој свако бира.
.
Прах у нама и око нас
Игра чудесан плес,
И звездано срце у нама
Кити судбински рес.
.
А после игре и искуства
Кроз звездано срце даље идемо
Ка нашем Богу, свеуму
Да се стопимо и загрлимо.
.
А можда и од наших светлих душа
Настане звезда нова
Направи себи планете
И све почне изнова.

Фото: Звездана прашина, сликарка Кристина Петронијевић; Википедија

Владан Пантелић: Котража – сумпорна свелек вода


Село Котража се налази на путу Гуча – Ивањица

Наличи на варошицу, развијена, људи весели, певуше

Сељани обрађују земљу, гаје малине, купине, шљиве…

Са обе стране главне улице продавнице, кафане, сервиси

Школа, црква, цвећара, пумпа, регистација возила

Котража је преживела краља, самоуправну прелест

Њихови губари су били увек увек ту, јели само лишће

Дошли нови, модерни, гледају запад, једу цела стабла

.

Поред главне улице чесма, снажно истиче сумпорна вода

Тога дана, поред чесме, сретнем човека, живи у Београду

Ведар, прав, чистог осмеха, звонког гласа, причљив

Оболео му желудац, није могао да превари велики град

Као да вари камен, мучнина, пробадање, раздирући болови

Давали му бускопане, свашта, угледавао Косача душа

Једног дана, у чекаоници, а ту би се разболео најздавији

Погледа га отресита жена, из предграђа, добро га одмери

.

Отегнућеш папке чекајући и пити оне гадне прашкове

И ја сам чекала, увела у танке нити, водили ме свуд, и хоџи

Него иди у Котражу, пи воду безплатну, баци лекове, живи
Котража је далеко, распитај се у Гучи, неко ће те упутити

Котража! ја сам рођен близу! Чесма! Каменом бих је погодио!

Дођем родној кући, напијем се воде, умијем, скувам чај, кафу

Бацио сам прашкове, бол умину, нестаде, добих стару снагу

Пријатељу, пиј увек ову воду, она је за све, вода свелечилица …

Маја Марковић: Све остаје исто


Са трагом у ноћи
мисли лутају у неповрат.
Где се завршава пут
од хиљаду тона километара.
На почетку или на крају
или можда на истом?
.
На обронцима планина
видим исто, исте сене, исте људе.
Крајеви се сједињују
и дају савршен почетак истости.
.
Где и куда тражиш мисао,
у коју шкољку заронити и
извадити бисер?
У највећој унутрашњости, иза полеђина
иза скица и привида,
норми и лажних тачака.
На траговима будућности,
у светлу таме,
иза брдовитих стена,
на беспућу ноћи,
са осмесима свитања,
у свему што чаролијом мами
и допушта вечности
да неуморно цвета.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Милорад Куљић: Светлоловац


Међ’ брдима од змајскога стана

а у граду наше Госпе свете.

Арији се рађаху без мана.

Зачело се најумније дете.

.

Место лоптом науком се игр’о.

Опседала њега чуда света.

Снагом воде бродиће навиг’о.

Машту пушт’о да Космосом лута.

.

Снагу мисли рано је спознао.

Вежбали га и отац и мајка.

Мудрост библијску наизуст је знао.

За бројеве био рачунаљка.

.

Маштао је муње да упрегне

сила неба да осија земљу.

Нијагару успео да стегне

да му моћну обрће турбину.

.

Једносмерју смере укрстио.

Пут далеки струји омоћао.

Науку је целу собом окрстио.

До знања Свеума он пут је знао.

.

Читав век је пред науком био.

Још увек је велика енигма.

Тајну Космоса једини схватио.

Игре светлом дарив’о људима.

(Тесла)

Илија Зипевски: Питање календара


Питање календара потеже се сваке године око Нове године (Нових година) и Божића. Kао лавина актуелне дневно друштвене/политичке теме, мрежама се сливају критике или оправдања на рачун датума наших празника – на рачун исправности Грегоријанског или Јулијанског календара. Међу свим тим објавама деле се и шире и неке неистините приче попут тога да су Срби до 1881 користили календар Светог Саве чија нова година почиње 2. априла када Сунце у подне пређе преко Пећке патријаршије. Сада када се мало слегла прашина, као неко ко се и сам бави календаром у свом истраживачком раду, одлучио сам да напишем текст на тему календара и дам свој допринос општој пометњи или пак појединачном разумевању.

Основна разлика између Јулијанског и Грегоријанског календара, осим тога што је Јулијански касни 13 дана у односу Грегоријански, и у томе што Јулијански календар прати звездану годину, а Грегоријански тропску односно сунчеву годину. Звездана година је време за које Земља обиђе око Сунца у односу на далеке звезде – онда када се иста звезда у односну на неку рефернетну тачку нађе на истом месту на небу прошла је једна звездана година. Сунчева година је време за које Сунце гледано са Земље обиђе свој круг на небу, односно када се Сунце поново нађе у истој тачки у односу на Земљу. Стога, звездана година је стварна астрономска мера и она је нешто дужа од сунчеве године (отуда кашњење) али је подложна утицају прецесије – звездана сфера се такође помера на небу и свој пун круг испуни за 26000 г. Сунчева година је астрономски фиктивна важи само из перспективе Земље али она условљава годишња доба и самим тиме важна је за свакодневна дешавања на Земљи. Сви празници старих култура успостављени су у односу на Сунце (сунцостаји и равнодневнице) и дешавања на Земљи које оно узрокује (годишња доба). Перспектива старих култура, пре развоја астрономије поставља Земљу у центар света што је и логично. Грегоријански календар успостављен је када је у Европи важио геоцентрични поглед на свет. Астрономска основа Јулијанске године је аргумент који иде у прилог заступницима исправности Јулијанског календара. Ипак звездана година касни у односу на сунчеву и многи древни празници који су везани за дешавања у природи а који су пренети у хришћанство лагано губе смисао свог положаја унутар године.

Са успостављањем Јулијанског календара 45. г пне, Нова година је померена са уобичајеног 25. марта (три дана након пролећне равнодневнице) на 1. јануар. Померање Нове године на 1. јануар требало је да Нову годину смести на зимску краткодневницу, али због већ помереног римског календара, датум Нове године је смештен на почетак месеца (јануара) иако то није краткодневница (то је било лакше него да се померају почеци сви месеци за десетак дана). Дакле, Нове године су се изворно обележавале на краткодневницу или пролећну равнодневницу (односно симболичка три дана касније) које би се подударале са почецима месеци (као што се подударају са почецима зодијачких раздобља). Међутим, током римског прејулијанкског раздобља дошло је до календарске збрке звог чега датуми сунцостаја и равнодневница касне десетак дана па тако пролећна равнодневница није 1. марта (почетак зодијачког круга) него је 21./21. марта (који у јулијанском календару касни 13 дана за стварном краткодневницом). Померање Нове године са марта на јануар јулијанском реформом пореметило је имена римских месеци (децембар који је некада био десети постао је дванаести месец, март више није први него трећи месец итд).

У Ромејском Царству, 988. године успостављен је Ромејски календар који Нову годину обележава 1. септембра (дакле око јесење равнодневнице). Исте године овај календар је усвојио руски владар Владимир Кијев али је испрва Нову годину рачунао од 1. марта (стари датум пролећне равнодневнице) док није касније није дошло до пребацивања на 1. септембар. Први септембар и даље обележава наша црква као почетак литургијске године (кажу да је то по угледу на јеверјску годину која почиње пред јесен). Почетак године у априлу, колико је мени познато, нигде никада није забележен. Оно што данас зовемо српском Новом годином само је један формални закаснели датум (13 дана закаснели 1. јануар који за стварном краткодневницом и по Грегоријанском календару касни десетак дана). Он је српски утолико што његов значај побуђује српски национални отпор југословеској идеји и уопште западном свету – он наводно потврђује српску јединственот. Није исправно назвати га ни православним датумом јер су многе православне цркве прешле на Миланковићев календар.

Наш народ је бележио два годишња доба, лето и зиму. Прослава почетак пролећа називао се Летник и то је падало на 1. март или на равнодневницу. Превласт лета над зимом остварује се на Ћурћевдан па тако је у народу тај празник сматран почетком лета, док је Митровдан почетак зиме. Сасвим је логично да је обичан земљораднички народ бележио своје обичаје у односу на природу коју види испред и око себе. Нова година се бележила онда када су плодови сунчевог дејства уочљиви – онда када се природа буди, када зелени и цвета. Прослава Нове године на краткодневницу подразумева пажљивије осматрање неба и уочавања сунчеве најниже годишње тачке на небу. Тако да је сасвим смислено да кратковневница (21/25. децембар / 1. јануар) постаје знанична Нова година (Божић) једног уређенијег друштва који већ познаје прилике кретања небеских тела по небу. Но свакако у древности нашег народа у најширем смислу речи, обележавале су се и празници крста сунчевог кретања (сунцостаји и равнодневнице) као и празници крста природе под сунчевим дејством (почеци лета, зиме, Сретење, Преображење).

Милан Стеванчевић је свакако дао свој допринос разумевању народних обичаја и изворног календара кроз метеоролошка открића али изјава да је наш народ обележавао годину 2. априла када Сунце у подне преће преко Пећке патријаршије је потупно неоснована и спада у занесењачко претеривање. Откривши да „Византијски“ календар не постоји, Стеванчевић је календар који користи СПЦ назвао календаром Светог Саве. Иако не постоји „Византијски“ календар, Ромејски календар је свакако постојао и њега је наследила СПЦ.

Овој прича је зачињена и завреничком нотом када се каже да је овај календар био на снази до 1881. године када је потписана Тајна конвенција измуђу Србије и Аустрије где је наводно један од услова Конвенције био одрицање српског и усвајање Јулијанског календара (Ромејски календар заправо и јесте Јулијански само другачије броји године). Ово такође нема везе са везом јер се Тајна конвенција никако није бавила календарским питањем – а и да јесте како заступници ове теорије то доказују ? Никако. Грегоријански грађански календар уведен је за време Краљевине СХС 1919 године.

Ромејски календар, озваничен 988. године, броји време од наводног постанка света а то је 1. септембар 5509 гпне (дакле данас је 7531. г). Постање света је израчунато по Септуагинти (грчком преводу Старог Завета који је старији од преживелих јеврејских верзија ове књиге).

Домаћи аутохтонисти склони су да верују да је ово бројање година заправо изворно бројање српског народа које је усвојило Ромесјко Царство. Ово бројање година подудара се са временом Винче па се одатле извлачи теорија да је тада успостављен календар који броји године винчанске индустријске револуције и да је то исто бројање сачувано до данас, односно да постоји непрекинут културолошки континуитет од Винче до данас. Аутохтонисти поричу да је ово време везано за постање света по Септуагинти јер они (конкретно Шаргић и Митић) тамо виде други број година од постања света него што је узето за Ромејски календар (5509 пне). Ја ћу овде напоменути да поменути рачун постанка света није јединствен, већ да постоје и други, ранији прорачни такође по Септуагинти који броје годину постанка света око 5500 гпне. Тако Климент Александријски узима 5592. гпне, Теофил Антиохијски узиме 5529. гпне, Секстус Јулијус Африканац 5501. гпне, Исидор Севиљски 5336. гпне и тако даље. Година 5509 гпне је очигледно само од једне варијанти рачунања које је узета за званичну. Ако аутохтонисти извлаче неки свој број из Септуагинте (а видимо у томе нису усамљени) не значи само по себи да је то неки други календар и друга традиција у питању.

ДНК генеалогија (на коју се често аутохтонисти позивају) нам показује да је Винчанска цивилизација уништена продором агресивнијих, ратничких племена са истока (носиоци прото келтске R1b хаплогрупе) и да је већина мушког становништа побијено. Како је онда могуће да се очувао календар ? Како је онда могуће да је то исти народ ? Такође, ни Христово време се не рачуна од Христа, већ је то бројање успстављено знатно касније, тек 4 века после његовог живота. Тако да сва смисленост лежи на страни тога да је поменуто бројање година (шта год да оне тачно броје) настало много касније од времена које броји.

Дакле када се мало боље сагледају чињенице – поменуте приче о мистичном српском калндару испадају плод маштарија некога чија је жеља јача од аргумената. Шире их углавном они који више воле да прочитају, па моментално и да „шерују“, неки текст сумњивог порекла али који говори оно што би волели да чују, пре него да прочитају неки озбиљан, објективан и аргументован рад на тему (или на било који начин истраже тему уопште). Ми имамо свој народнии календар, своје обичаје и обреде, неким делом хришћанизоване (што је био предуслов да се они очувају), дакле и црквени календар, азбуку, језик, који носе у себи толико неоктривеног блага да нема потребе да додатно измишљамо још неке приче и завере и тако потхрањујемо никоме корисну српску националистичку митоманију.

Знам ја да људи и упркос на указану истину воле лажи. Иако то не оправдавам, донекле разумем. Ипак зенесеност самообманом и надстварностима може бити ствар уметности али не и науке. Емотивна острашћеност је код уметника можда и пожељна, али код научника не. Зашто је то тако и како је то тако, већ је тема за неки други текст.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 55-ти наставак)

Анђелко Заблаћански: Опомена човечанству


Док сву ноћ киша бесно бије у прозоре

А у даљини тужно лаје нечији пас

Невеселе мисли слутњом душу море

Да над светом као кондор кружи судњи час.

.

Ноћ се ломи под облаком наде плашљиве

А воњ тела заудара грехом пожуде

Молитве су без кајања – сузе лажљиве

Јер гордост је становиште сваке заблуде.

.

Још се чује лепет крила векова прошлих

Кад орлови напустише гнезда под небом

У блату се заглибише душе клонулих

Што нехристе нудили су сољу и хлебом.

.

У лавежу из даљине одјек судбине

И облаци што јецају сад још болније

Јер ноћ хладна сакрила је део истине

Да су зоре новог доба пуно тамније.

Фото: Орлови; Википедија

Милана Јањичић: Само моје


Опасно је сањати широм отворених очију.

У том царству које је само моје,

не може се прићи.

Широм су отворене капије,

али без домашаја.

Ти стављаш руку на лице

и немаш храбрости да пређеш праг.

Ја сам област између добра и зла.

Планинска стаза којом корачају калуђери.

Показала сам ти их како пролазе

испод прозора моје кћери

са сјајем бисера и покретом ветра.

Само један мој зрак светлости

побио је све авети,

ја корачам у тријумфу

са потомством мојим безбројним.

Владан Пантелић: Милана Јањичић

Млада, лепа, енергетски снажна, песникиња Милана Јањичић, лагано се одомаћује на Србском Журналу. На овом електронском гласилу до сада су објављене три њене песме: Талисман, Добро дошао у моју земљу и Далеко, ко зна где.  О њеној првој збирци поезије -Талисман позитивно је и исцрпно писао наш познати песник Анђелко Заблаћански.

Милана је рођена у Врбасу пре двадесетак година. Основну школу и гимнаију је завршила у Србобрану, где сада и живи. Поезију је почела писати у гимназијским данима, стидљиво је песме држала за себе, као што се то скоро свима дешава на почетку, али је њено срце нашло начин да је отвори и ослободи њене песме.

Када сам прочитао три објављене песме, чак саму прву, јасно ми је било да имамо песникињу чудесних снова и сновиђења, радозналу, играчицу на киши која пада ка небу, која се вата у коло са ђаволом да би му рекла да је црн. Све време носи чудесни талисман, мистичне орнаменте, иде путем којим се ређе иде, и … гле чуда! налази оне о којима је некада сневала!

Ава Јустин Поповић: Богољубље


Шта је то богољубље? То значи: пренети срце своје к Богу, у Богга, сву душу своју пренети к Богу, сву мисао, сву снагу; вратити слику Божју Богу; вратити лик прволику, оно што је у теби Божје вратити Богу. Богољубље је вратити себе, човека Богу. Реци: Господе, ето ја сам сав од тебе, слика Твоја, – ево душе моје, ево свег бића мојег, то је Твоје. –Тако ова заповест јесте потпуно приношење себе Богу, посвећивање себе Богу-

А вољу Божју твори самољубав к Богу. Стога је богољубље  једини лек од грехољубља и злољубља, и тиме једини обесмритељ и овечнитељ људскога бића.

Ко је на путу богољубља одмах сазнаје да је Христос – савршени, вечни Син Божји.

Богољубље је супротна сила грехољубљу.

Богољубље је немогуће без братољубља.

Молитвољубље непрекидно појачава наше богољубље и наше човекољубље.

Човек који стоји на путу богољубља свим мислима, свим осећаљима, свом душом, свим срцем, свом снагом извире из Бога и увире у Бога.