Драган Симовић: На Путу Љубави, Љубав све побеђује


На Путу Љубави,

Љубав све побеђује.

Ко Путем Љубави путује,

Љубав ће на Путу жњети.

Љубав увек рађа Љубав,

а свака следећа Љубав,

из Љубави рођена,

бива све већа и моћнија.

Све што је рођено у Љубави,

за Вечан Живот је рођено.

 

Advertisements

Ирена М.:МИМИКРИЈА


IMG_20171011_163857_618

Само
Неколико корака
Не посустај
Пар удисаја
Не одустај
Ноћи смењивање
Дана свитање
Тама тунела
Постаје бела
Исијава зрак
Буди се мрак
Светлост
Шири своје руке
Прожима
Испуњава празнину
Устајалу помрчину
По нитима
Паукових мрежа
Хвата се
Прва роса
Изгревање
Ближи се
Напоји жедне
Побрини
За гладне
Даруј
Букет месечине
Шољицу искона
Чајанка
На рубу
Сумрака
Издржи
Кораке
Удисаје
Пролазне
Ноћи
Дане
Кад протрљаш очи
Видиш
Креће
Жели да сване
Веруј
Непролазност
Налази се
У бескрају
Главну улогу
Добијају
Они који
Верују
Зато
ВРЕДИ

Сваки корак
Победа је себе
Померање граница
Собства
Издваја
И креће
Да ваја

Лепота
Производ радости

Већ осећам
Смејеш се

Драган Симовић: ПЕСМА РАДОСТИ И МИЛИНЕ


 

Само још

у Живога Бога верујем.

Само још у Њега имам поверења,

 и само још Њега знам.

Свако знање

 које није Знање Живога Бога

брзо прелази у незнање;

и сваки пут

који није Пут Бога Истинитог

 у трену постаје стрампутица!

Сваки човек,

пре или доцније,

дође до познања,

да је истовремено

 и Све и Ништа.

Све је са Богом

и у Богу,

 а Ништа је без Бога

 и изван Бога!

Свако путовање са Богом

 води ка Светлости Живота;

 и свако путовање без Бога

 свршава у Тами Смрти.

Свако од нас жање

оно што је сејао;

и свако се од нас рађа

 у свету који је

сам творио.

Од наших мисли зависи

не само наша судбина,

већ и судбина

како Земље и Сунца,

 тако и најудаљенијих

звезданих јата.

Љубав вазда рађа Љубав;

 Мржња свагда рађа Мржњу.

Љубав човека уздиже до Бога;

 Мржња човека

срозава до скота.

После свега, заиста,

још само

 у Живога Бога

 верујем!

Само још у Њега

имам поверења,

 и само још Њега

знам.

Коментар Верице Стојиљковић: Љубав, доброта и лепота су дар који имамо


  1. Треба да се воли више Песниче, да љубав заплави сав очај, сву патњу, сав јад што битише у овоме свету; кад се сретне очај, треба га погледати очима љубави; кад се сретне јад, треба га помиловати добротом; кад се сретне патња треба је додирнути лепотом.
    И што је теже у овоме свету треба да се љуби, воли више, више, још више; да то толико буде много, много, толико да очај и јад и патња ту лепоту мира и љубави не могу издржати.
    Љубав, доброта и лепота су дар који имамо а очај, патња и јад су изведена сила, силом начињена. Када то знамо, певаћемо више и јаче и лепше и боље сви са Твојом Вилом добром Песниче! Тако ћемо чинити.

 

Жене – Вилијам Гозлинг


22448368_298204690657254_393610154283801129_n

„Мислим да жене силно греше што покушавају да се представе
као једнаке мушкарцима.

Оне су далеко супериорније и увек су биле.

Ако им дате семе – даће вам дете.

Ако им дате кућу – добићете дом.

Ако им дате намирнице – добићете ручак.

Ако им дате осмех – даће вам своје срце.

Жене увеличавају и улепшавају све што им је дато.“

 

Милан Ракић: Као бајка


Хтео бих једну ноћ кад месец куња,

плачеван, кржљав, без сјаја и боје,

а земља има сетан мирис дуња

што месецима у прозору стоје;

 

И све да буде тужно, све да буде

као да свуда јече болна деца,

растапају се чежње као груде,

и све кроз сутон пригушено јеца;

 

Па кад на мене падну усне твоје,

да зајецамо и ми, обадвоје…

 

Хтео бих једну ноћ венчано белу,

провидну, светлу, сву у месечини,

да неземаљски изглед да твом телу,

и свакој ствари, и да ми се чини

 

Ко бајка да је, да то није јава,

да с месечином све се стапа сада,

и неосетно губи се и пада,

и све нестаје, и све исчезава,

.      .     .

Па кад на мене падну усне твоје

да исчезнемо и ми, обадвоје…

 

Словенка Марић: МИХОЉСКО ЛЕТО


Кроз отворен прозор,
кроз окно своје утробно,
из себе бих у прозрачну јесен,
у светлост днева да се распем,
у златан прах Михољског лета.

Одиста, треба ли што друго,
треба ли више већ отписаном дану
до да буде пробуђен
за једну сјајну смрт.

Поезија можда и не зна да каже
због чега сјесени горе дивље трешње.
Можда су само пастири
знали да разгласе
славу ватре и растиња у ком пребива,
да виде пламтећу косу усмрћеног бога.

Пријемчивост за сјајно згарање лишћа
не сведочи ли о нечем другом ипак.
На пример, да већ разумеваш
близак мирис земље,
препуне доказа о труљењу,
препуне доказа о дугом самирању у влази
којој је податно све што нема ватре.

А тек жестина муња
како је недостижна,
како потресна помисао на њих
и бесмислена јер су небески сој.

  1. октобар 1997.