Драгош Павић: Истеран из раја


Са руксаком малим
а тешким за леђа
корачао човек
преко многих међа
.
Кренуо је мален
осврт’о се није
нити се бринуо
шта се иза крије
.
Да ли има змија
с јабуком у руци,
да ли ће га негде
растргнути вуци
.
Корачао брижан
истеран из раја
пламеним га мачем
изгнаше из краја
.
У коме је било
рајског блага, сјаја
Но Сотона пподло
грозна дела спаја
.
То је било само
горко искушење
због јабуке рајске
на вечито време
.
И сада смо опет
на истоме путу
с торбом на леђима
уз судбину смутну
.
Све до рајског часа
ако буде места
и нових огласа
јер сви хоће кутак
.
Малени у рају
у задњем тренутку
задњем
издисају.

Д.П: “Небеска звона“

Вукица Морача: Ресет


Гледа Бог са тугом у оку,
нашу дивну плаву планету,
и начудити се не може
овом суманутом и лажљивом свету.
.
Све врлине одједном не важе,
Сви грехови раширили крила
Да им дам слободну вољу
Где ми је ова памет била?
.
Господари целога света
Уништили и флору и фауну,
Одавно сам требао да
Да дигнем космичку узбуну.
.
Сада размишљам на глас,
Да л да ресетујем све,
Да помор спроведем опет
Да никад не буде ко пре.
.
Та реч ми се стално мота
И пролеће кроз памет,
Морам да направим нов
Радостан и моралан свет,
Да свесно спроведем
Правду и слободу опет.
Значи ресет и само ресет.

Бранислава Чоловић: Доћи ћу


Гдје да склоним своје жеље

У оку твоме

Гдје одморим осјећања

У твом хладу

Срцем бирам каменчиће

Расуте по твојој стази

Искушењима душу чистим

Неки камен као пјесак

А неки ко планина

Ал’ доћи ћу

Да мисли,безусловну љубав 

Којом си нас створио

И лик свој у теби откријем

Доћи ћу …

Александар Блок: ***


Ноћ, улица, фењер, аотека,

Бесмислени, слаб сјај што се тре.

Живи макар још и четврт века –

Биће тако, без излаза, све.

.

А умреш ли – почеће по старом,

Биће опет ко раније, знај:

Ноћ, ледени таласи каналом,

Апотека, улица и сјај.

Милица Мирић: Све ће то проћи


Измичу дани, сутони се нижу,
преплићу ноћи и сванућа.
Назирем кроз маглу , зиму све ближу,
са белим седефом, преко прућа.
.
… А онда иње зими оспе
све оне танане, храстове гране
и небо белину пољем проспе,
блистају крошње изаткане.
.
Куда се крећу сви снежни дани
што живот носе, к’ о перје птица,
круне небески свод озвездани,
урежу боре на драга лица?
.
Па ми се онда чини да носи
далеке слутње живот мени.
Распе се сребро по мојој коси
и спласне живот истрошени.
.
Све ће то проћи, кад једног дана,
снежним пољем, заборав прелети,
усахну јутра распевана
и старост, на моје раме, слети.
.
Песма из циклуса “ Откоси“ у збирци
“ Србијо, вољена копљем и песмом“.
Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић.

Новица Стокић: Спаситељи


Претуривши ћурак наопако

Постадоше свелажући јемци

Овоземних и небеских двери

.

Осмислише прилив невидела

Замутише изворну бистрину

Загадише лековите травке

.

Лелечећи спеве милоусне

Разградише Божије благодети

Потурише праведне за кривце.

Љубивоје Ршумовић: Деца могу да полете


Деца могуда полете

Треба само да се сете

Треба само да пожеле

Да замахну да се вину

Као прице нежне беле

Ка звездама у висину

.

Да замисле

Да се сете

Куда желе

Да полете

.

Деца могу преко неба

На крилима лепих жеља

Одлучити само треба

Сетити се пријатеља

Осетити радост шта је

Радост деци крила даје

Илија Зипевски: БУКИ – ЈАРАЦ (други део)


Oд почетка децембра па до краја јануара, док траје сезона парења алпских козорога, огромних животиња са великим роговима, народ континенталне Европе био је у прилици да затекне њихов „плес“ и „борбу“ који имају за циљ привлачење женки. Обреди око нове године су имитација ових представа а јарац (козорог) је постао обележје зимског дела године, краткодневнице након које долази ново коло сунчевог стасања и плодности земље. Ови обичаји имали су за циљ благосиљање домова и подстицање благородности наредне летње сезоне.

БУКИ – ЈАРАЦ (други део)

Како сам дошао до нових битних података, овом објавом надовезујем се на прошлу да употпуним и заокружим причу о слову б.

прошла објава:

https://www.facebook.com/…/a.112136073…/547601683663913/

Рекао сам да се слово Буки може односити на стоку (бук-бик), тачније на бика, говедо што због звучности коју деле имена ове животиње и азбучно слово б, као и због везе стоке и богатства (бук-бог) што сам заокружио претпоставком да лик слова б заправо представља главу бика што сам употпунио цртежом на слици док сам јарца (зодијачки знак којем припада део године који у азбучним колу заузима слово Буки) везао за слово Аз. Свестан да та прича није употпуњена, претпостављајући да је дошло до неких мешања и измена у развоју календарског писма у односу на зодијак (и језик), могући излаз из заврзламе ми се убрзо указао.

С обзиром да је зимски део године у зодијаку обележен знаком Јарца јер је време од децембра до јануара време парења алпских козорога, остало је нејасно зашто је овај период у азбуци забележен наводним знаком бика (Буки). Претпоставио сам да је дошло до промене израза у језику јер сам когнате речи бик нашао у келтским језицима у значењу стада (buachaille, buches) и био сам у праву.

У староенглеском језику јарац се називао управо bucca – бука!!!

И овај израз није усамљен. У значењу јарца налази се и у другим језицима: старосаксонски – buck, средњехоландски – boc, холандски – bok, старонемачки – boc, немачки – bock, старонордијски – bokkr, старошведски – bukker, фински – pukki. У значењу јарца налази се у авестанском – buza а у значењу јагњета налазу се у јерменском – buc.

Од 1300. године у енглеским језику израз bucca почиње да означава јелена (buck) а такође почиње да у сленгу означава и човека (старонордијско bokki). У савременом америчком сленгу buck носи значење долара (бик – бог – богатство).

Ове промене значења израза бук могу нас навести на претпоставку да се некада и у словенским језицима јарац називао бук/бик а да је касније то име припало мужјаку краве потиснувши његово старо име тур. У основи јарчевог имена стоји јар, јара – врелина која се везује за почетак летњег периода, време Јарила, време зодијачког Овна и Бика.

Коледарски обичаји уочи Божића код Словена, маскирање у рогата јарцолика чудовишта која плешу, певају, праве буку својим звонцима терајући демоне и скупљају дарове од куће до куће, обичаји који у неким крајевима подразумевају и учесника маскираног у козу/јарца, имају свој корен у староевропском календарско зодијачком култу заснованом на посматрању природних појава током једне године.

Наиме, од почетка децембра па до краја јануара, док траје сезона парења алпских козорога, огромних животиња са великим роговима, народ континенталне Европе био је у прилици да затекне њихов „плес“ и „борбу“ који имају за циљ привлачење женки. Обреди око нове године су имитација ових представа а јарац (козорог) је постао обележје зимског дела године, краткодневнице након које долази ново коло сунчевог стасања и плодности земље. Ови обичаји имали су за циљ благосиљање домова и подстицање благородности наредне летње сезоне.

У алпским крајевима (Немачка, Чешка, Аустрија, Италија, Хрватска) ови обичаји су везани за Крампуса – рогато, јарцолико биће које посећује децу током божићног периода и плаши ону децу која су била непослушна. Крампус се појављује заједно са представом Св. Николе који дарује децу која су послушна. Ово је хришћанством изврнут древни обичај где је јарцолико биће – Крампус (што значи јарац и когнат је са лат. capra, влш. gafr, шкт. gobhar, пие. *kapros) претворено у демона – тачније хришћанску представу ђавола. На сличан начин је и код Срба Дајбог постао Хроми Даба а Дајбогове особине преузео Свети Сава. У неком тренутку Св. Никола који доноси послушној деци поклоне, замењен је са Деда Мразом.

Више о томе овде:

https://oldeuropeanculture.blogspot.com/2021/01/krampus.html

Оно што је важно истаћи је да су коледарске поворке (Кукери у Бугарској) у циљу терања злих сила, са звонцима око врата или око струка маскираних учесника, правиле БУКУ!

С обзиром да се овакви слични обичаји одигравају поново и у рано пролеће (покладе, прочка) пред велики пост, могуће је да се назив бук/бак пренео и на животиње пролећног периода, тачније на бика (маскирани су додуше углавном одевени у козју кожу или овчју вуну).

Приказе козорога још из доба палеолита проналазимо насликане на зидовима пећина на подручју јужне Француске. Најстарији цртеж ове врсте процењује се да је стар више од 30.000 година.

С обзиром да је јарац постао календарски симбол зимског дела године (јануара), уписан је и као слово календарског прото-писма чији је најчистији савремени потомак очигледно (старословенска) азбука. Стилизацијом изворног облика зарад исписивања симбола као слова унутар речи, лик козорога – букија је доведен до потпуне упрошћености – до непрепознавања.

Имајући у виду све речено, биће да развој слова б није потекао од египатског хијероглифа куће (отворени правоугаоник) како тврди званична наука. По свему судећи, календар, зодијак као и писмо потичу из Европе и највероватније је из Европе стигао на блиски исток. Тумачење слова б као куће могло је настати на подручју где нема козорога и где су климатске и природне појаве другачије у односу на оне у оквиру којих су писмо/календар настали. Ипак, у некој смисленој вези, Феничани су овом слову дали назив куће – бејт што је когнат са буком – батом, битом. Феничански знак овог слова заиста не подсећа на кућу (па ни на тлоцрт шатора) а ако је слово б заиста потекло од представе козорога, онда је његов облик највернији у азбучном писму (у феничанском оно стоји наопачке).

Када проучимо лик слова б кроз нова сазнања, можемо открити развојни пут од цртежа козорога из палеолитских пећина до савременог слова б – Буки, које сада могу рећи сасвим сигурно, бележи зодијачког јарца..

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 49-ти наставак)


Нада Матовић: Кажи


Кажи – thank you!
Иако то можда неће бити хвала,
Јер ријечи изграђују човјека, не човјек ријечи,
Кажи – волим те!
И love you, иако то можда не значи пуно,
Кажи нешто лијепо што у љубави истину тражи.
Кажи много, а прећути само оно што може да боли,
Јер човјек може да живи, само ако несебично воли.
Кажи само, кажи ,…
Не тражим услове нити дајем их,
Само хоћу да изговорим ону љубав,
Која никог повриједити неће.
Нећу да радим ништа што кратко је, јер живот је роман чији
Крај нећеш наћи ни испод мртвог мора.
Нико нас није упозорио
Кажем ти,
Крај свијета је на крају књиге.
Ти знаш да све тако почиње,
Једем изгубљену поморанџу,
Која мирише на кафу.
Док је све ван домашаја и
Пролази мимо нас, губимо равнотежу.
Свјесно кажем да желим дланом дотаћи звијезде.
Живи умиремо, још нас нико није упозорио на постојање смрти.
А она је још једно ново рођење.
Опрезна сам у предвиђању свијета а и пјесме.
Ипак, нијесу спалили све књиге, а и оне миришу на те исте поморанџе.
У прошлости све се десило случајно.
Ипак понекад изгубимо контролу
И над собом а и над животом.
Али не дозволимо да нам живот
Буде трула поморанџина кора.

Фото: Поморанџа, храна богова; Википедија

Николај Заболоцки: Повратак с рада


Лутале су буре над крајем
И често су с пуно бола
Муње, кроз сузе, сјајем
Ломиле небо на пола.
.
Лило је као из чутуре.
А над бреза скупштином драгом
Електрични се пир те буре
Сливао у хаос са влагом.
.
А ми смо корачали по грози
Низ траве и кроз жбуње
Ко старогрчки бози
Дигавши трозупце у муње.

Фото: Муње; Википедија