У циљу успостављања равнотеже између комуниста и монархиста, тачније, левичара и десничара, како би били сви задовољни и духови из прошлости се стишали, а након доношења Закона о допуни закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица из 2004. године, данас се може врло често чути и прича о два покрета отпора, која је од демократских промена у Србији заживела по школским уџбеницима историје. Међутим, следбеници контранационалних снага мрште се на ту помисао. Не могу бити два покрета отпора – борио само један, док је други издајнички.

Коначно је за њих свануо дуго очекивани дан. Барем је тако изгледало на први поглед. У петак, 28. септембра, скоро сви новински медији објавили су одлуку Вишег уставног суда Републике Србије да је Равногорском покрету ускраћено право на борачки додатак, личну инвалиднину, додатак за негу и помоћ, ортопедски додатак, право на бањско и климатско лечење о трошку државе и друга помагала.  Међутим, они и даље имају права на пензију и професионалну рехабилитацију. Другим речима, они нису учесници народноослободилачког рата, јер је Уставни суд уредбу Владе Србије од 17. јуна 2005. године, оценио неуставном.

Новинари су ову одлуку презентовали бомбастим насловом „Равногорци се нису борили за слободу“.

Најпре треба рећи да Уставни суд не суди већ само оцењује (доноси одлуку) да ли је нека уредба у складу са Уставом Републике Србије или није. Новинари, посебно они у Новом Саду, где су се скоро десиле корените промене су се по свом добром обичају поново залетели да покажу неку ексклузиву. Али и поред тога сви критизери Равногорског покрета започели су своју кампању по бројним интернет страницама.

Такође, да ли ће већ једном новинари научити да се равногорци не могу борити за слободу, јер је Равногорски покрет политичко крило Југословенске војске која је ушла у рат на страни антифашистичке и антинацистичке коалиције још 6. априла 1941. године. Дакле, за слободу могу да се боре само припадници Југословенске краљевске војске, као што су се борили: у земљи (четнички) и у иностранству (античетнички).

Исто тако, код нас није рехабилитован Четнички већ Равногорски покрет, па отуда бројним удружењима назив „Равногорски“. Иста удружења нису крива што криво приказују истину већ они који су писали, расправљали у Парламенту и донели закон да се равногорци рехабилитују а четници и даље жигошу, гнушајући се појма „четник“ и одвајајући га због четништва Косте Пећанца. Међутим, упут за наставак ратовања после слома фронта кога су се придржавали краљевски официри није носио назив „равногорски“ већ „четнички“. Тадашњи Парламент није се могао похвалити познавањем наше ратне прошлости.

Тако је одлучено да статус бораца НОР-а имају у припадници Југословенске војске у

отаџбини (ЈВУО)  и Равногорског покрета, почев од 17. априла до 15. маја 1945. године. На страну што тих припадника ЈВУО никада није било 1941. године већ тек од јануара 1942. године, али поменути политичко крило, настало тек после свенародног конгреса у селу Ба 1944. године, као активно од 17. априла, практично је исмејавање историје. Зашто је баш узет 17. април? То је друга страна медаље овог Закона. То је датум капитулације војске Краљевине Југославије.  И због тог датума – када је завршен рат између војске Краљевине Југославије и Осовине, може да се уведе још један, како у Закону пише, „ослободилачки покрет“, да би се снаге изједначиле као борци у народноослободилачком рату. То је највише засметало контранационалистима, јер су заправо они били покретачи и учесници тог народноослободилачког рата, само седам деценија нису могли да истакну један светли пример неког активног члана како се борио у краткотрајном априлском рату, нити неку војно-политичку антифашистичку и антинацистичку акцију од 17. априла до  22. јуна 1941. године, када је Стаљину пресео савез са Хитлером.

Такође, исте контранационалне снаге су позив на револуцију назвали општенародним устанком народа Југославије, а чињеница је да Македонија и Косово и Метохија никада нису устали на устанак, тј. револуцију.

Следећи ове натписе, неумитно се поставља питање: јесу ли до сада припадници тог законом озваниченог Равногорског покрета добили нешто од горње поменутог? Наравно, нису.  Суштина Закона о изменама и допунама закона  је у томе да не може да се примењује. То је трећа страна медаље. Тако је Србија једина правна држава у којој се закони доносе и не примењују због терета прошлости. Наиме, тај исти Закон предвиђа да ће комисију која одлучује о додели горњих бенефиција чинити поред других и три представника Субнора. А да ли ће контранационалне снаге пружити руку националним? С тога није јасно због чега су се представници Субнора уопште љутили свих ових година.

Истина, то се наших политичара, који су историју Равногорског покрета до тада учинили из историјских читанки Владе Стругара и одатле писали и доносили закон уопште није тицало. Битно је било само придобити сигурне бираче ради политичког напредовања. Није више тајна да је Равногорски покрет од самог почетка добро икоришћен као одскочна даска за политичку каријеру и политичко напредовање многих који су се заклињали Чича Дражи, али су у срцу ипак носили Друга Тита, као и све оно што су имали за време његовог живота. Национализам су носили на ђоновима својих ципела и био им је само покриће да се не одрекну интернационализма. Процес деброзовицације код нас није никада завршен, нити му се скоро надзире крај због нових полетних снага. Комунизам је нашао ново рухо, прикрио се и чека прилику да поново експлодира, користећи погодно тло.

Дотле ће убеђени комунисти глумити народне демократе, Брозови следбеници и стари Ранковићеви кадрови плаћати велике своте да их у Америци проглашавају личностима године – а друге оптуживати да су плаћени историчари, улицама ће се носити црвене радничке заставе са звездама петокракама и стално понављати прича о српском геноциду.

С тога и не чуди једна оваква оцена Уставног суда, која је, шта више, и добра, јер не може се спајати оно што је неспојиво. Правда је спора али достижна. А правде нема у неправедном друштву које упорно покушава да олупине Титаника извуче из морских дубина , да га поново направи и пусти да плови морем.

Следбеницима Јосипа Броза Тита и нашем окружењу, колективно престрашеним бауком великосрпске творевине, одлука Уставног суда представља још једну победу.

Сви смо данас сведоци да се на мала врата и вештачким, насилним путем, путем ауторитета историчара разних невладиних организација, а под изговором антифашизма, жели фашизам прилепити српском народу и на тај начин Срби оптужити за све кривице некадашње Титове Југославије, која је de facto, свела исту Србију на предкумановске границе. Тиме се желе Срби оптужити за ратове деведесетих, где су, како нас уче, или нас желе учити, починили неки страшни геноцид и да се на тај начин добије и легитимно покриће да се и овако мала Србија сведе у границе Београдског пашалука – вечни сан Бечког двора, касније и КПЈ, а данас нашег региона. Данас се води тешка научна борба где је наша Академија наука потпуно маргинализована и минирана новим полетним снагама. То је борба Давида против Голијата, где на једној страни имамо организацију са одличном логистичком и материјалном подршком а на другој само правду, Бога и ништа више.

То данас само неук човек не види. Зато се по правилу за мишљена у вези све чешћих одлука у корист котранационалних снага пита наш регион, тј. некадашње зараћене републике Титове Југославије, као највећи капитал неревизионистичке историје и њених следбеника.

Подсетићемо да су после преформације Титове тајне политичке полиције шездесетих година прошлога века многи њени кадрови завршили по универзитетима, у привреди, здравству, школству, по спортским друштвима, итд. Када је деведесетих година прошлога века, под утицајем модерне источне кризе, започело отопљавање исти кадрови нашли су нову залеђину – постали су ватрени следбеници демократије код нас. Тако је процес револуције, која никада не престаје, стално текао. Заправо, ако мало боље погледамо, примењен је рецепт фебруарске револуције из 1917. године, када су бољшевици, видећи јачину мењшевика постали умерени мењшевици док им коначно нису заболи нож у леђа и постали комунисти. Разуме се, власт су узели силом, али и памећу – поткупљујући их или придобијајући паролама.

За разлику од других земаља, запљускиваних левичарско-бољшевистичким идејама, једино је српски народ на време прочитао комунисте када су се они појавили у лето 1941. године у форми народних ослободилаца. Тада је такође покушан репринт фебруарске и припрема октобарске револуције који нису прошли. Зато је српски народ највише и кажњен. И данас се кажњава. Оно што се комунистичкој литератури назива Привременом владом у периоду између две револуције, код нас су четрдесет и прве били Народноослободилачки одбори, који су имали задатак да под фирмом организовања народноослодилачке борбе против окупатора и његових помагача ударе глогов колац на уставне темеље постојеће државе зване Краљевина Југославија. И док се револуционарна војска од око 14.000 људи већ припремала да удари у леђа краљевској војсци која се налазила у тешким борбама на Краљеву, у Ваљеву, Јадру, Подрињу, Мачви, итд, дотле су српски официри – посебно жандармеријске струке, увидели с ким то они покушавају да сарађују и заједнички се боре. Тако се историја мало поиграла, јер се пуковник Михаиловић нашао у улози генерала Корнилова коме су такође комунисти иза леђа, док се борио на фронту против Немцима, чинили велику саботажу. И као што је генерал Корниолов скупљао војску да ликвидира совјете у Петровграду тако је и пуковник скупљао војску да удари у центар контранационалних снага – Ужице.

Комунисти су се енергично почели припремати за грађански рат, баш као и њихови учитељи пре двадесет четири година. У Чачку су чак имали и тренинг борбе против контрареволуционарних снага. Лењин је говорио да бољшевици могу и морају узети државну власт у своје руке и подвлачио: „Већина народа је за нас“. Исто је то говорио и Јосип Броз Тито у Ужицу. А народ није био ни за Лењина ни за Тита.  Зато су југословенски комунисти и њихови учитељи за међупериод до избијања грађанских сукоба, успели да поубијају многе „народне непријатеље“, противнике комунистичке идеологије и застараше и обезглаве широке сељачке народне масе, који су, по Лењиновим априлском тезама, хтели-не хтели, морали да се придружују револуцији.

Међутим, уместо октобарског сценарија из седамнаесте следио је трогодишњи изгон из Србије и октобарски повратак, али са тенковима Црвене армије. Односно, започео је период који многи занесењаци и братопомиритељи назваше „братоубилачким ратом“ и где је престало патриотско деловање равногораца – како је саопштио председник Субнора, Проф др. Миодраг Зечевић а лист „Дневник“ пренео. Председник Субнора је исто тако саопштио да је Равногорски покрет била само војна формација и као таква брука и срамота за српски народ.

За Миодрага Зечевића, професора на Правном факултету, наравно ништа не значи да се иделогија коју данас заступа могла гонити чак и када су комунисти имали сву власт, јер не постоји акт да се КПЈ ставља у ред незабрањених политичких странака, односно, акт о укидању Закона о заштити државе. Како настала – тако и нестала. Неуставно. По том истом акту којим се штити држава деловали су Зечевићеви „равногорци“, јер су на то имали право. Друга је ствар што се Зечевић као правник не држи права већ пропаганде.  То није никаква новина. Постала је пракса код нас.

За такве заговорнике и њихове аплауз-мајсторе не значи ништа што је законски било недозвољено да један министар-премијер (Иван Шубашић) држи седам ресора и да уз то има три човека који чине владу, што Дражи Михаиловићу није одузет ђенералски чин, што Тито није положио заклетву пред Шубашићевим министрима, што је након поништавања споразума Тито-Шубашић привремена скупштина ДФЈ и даље радила и припремала изборе за Уставотворну скупштину, што је у периоду interegnuma извршен масовни и никада санкционисани ратни злочин, итд.

Такође, за исте заговорнике, којима су уста пуна антифашизма, не значи ништа што су комунисти у Други светски рат ушли као савезници Хитлерове Немачке. Краљевина Југославија и њена војска, коју Зечевић назва „равногорском“, ушли су у рат у табор антинацистичких и антифашистичких снага. То су историјске чињенице. И ми заиста имамо чиме да се поносимо када је реч о антифашизму и антинацизму. А то нису комунисти, самопрокламована народноослободилачка војска. Народ је најмање подржавао комунизам, који је пре рата, као што је познато, био гоњен због субверзивне делатности. Дакле, то је кључна ствар на којој треба да почне преиспитивање прошлости.  Такође, познато је да је пре рата Ђенералштаб Војске Краљевине Југославије наредио наставак рата у случају слома фронта четничком борбом. Значи, предаје нема, док је исто тако чињеница да су они које Зечевић назива ослободилачком војском саботирали одбрамбену моћ земље. И тако, корак по корак, долазимо до најглавнијег: „Могу ли се антифашистичке-антинацистичке и револуционарне-деструктивне снаге уопште изједначавати?“

Уколико све ово правилно сагледамо биће нам много лакше да се бавимо преиспитивањем наше прошлости на коју су Титобранитељи већ ставили вето. Међутим, данашње преиспитивање прошлости, које налаже чак и Резолуција 1481 Парламентарне Скупштине Савета Европе и њена 12 тачка, код нас се модерно, по европски, назива ревизија прошлости, а сви поборници те струје – историчари-ревизионисти. Они рехабилитију квислинштво и четништво у Србији и уводе исту Србију у табор фашизма и по правилу су плаћени за то. Другим речима, наша ратна прошлост нема алтернативу – не сме дирати, јер једном је написана и тачка. Већ су по том питању и судови почели да се оглашавају и доносе неке оцене.  Истини за вољу, неће ови исти судови ићи баш толико далеко, јер ће увек имати око гуше камен зван Европска унија.

Ниш, 1. октобар 2012.