Наше мисли обликују свет у којему обитавамо.

Наше мисли удружене са маштом и сновима прерастају у стваралачке мисли, које допиру, без икаквих препрека, и до најудаљенијих звезданих јата.

Стваралачке мисли, уистини, стварају, не само нашу судбину и усудбу, већ и све наше будуће светове.

Стваралачке мисли узрастају у стваралачка јасновиђења, која бивају потом усаображена са Великим Духом Стварања.

Песници, уметници и ини ствараоци, преко стварања и кроз стваралаштво, успостављају везу са Вишим Божанским Бићима од којих примају поруке и објаве, а често и посве уобличена и завршена уметничка дела, која доцније преносе и предају људима у својему окружењу, и, наравно, на посредан начин, и свеколиком људском роду.

Ви сте, свакако, запазили да ја пуно пишем, пуно стварам, из дана у дан, из часа у час, без предаха, скоро, у надахнућу, у узлетању, у божанском заносу.

Све то чиним стога, што је то мој Задатак.

Дар илити таленат није ништа друго до ли Задатак који је Песнику дан и поверен од Створитеља, од Духа Стварања.

Просто речено, то је мој Домаћи Задатак од Виших Духовних Светова, Задатак који ја морам ваљано и одговорно да урадим, да бих могао да добијем прелазну оцену, опет од од Тих Истих Виших Духовних Светова.

Између осталог, све оно што сам примио Одозго, морам да предам ближњима, саплеменицима, роду својему, па и инима.

Дакле, између осталог, пишем и стога, да бих био од некакве користи Србству и Србији, да бих, макар песничком речју, песничким словом, олакшао муке и патње рода својега.

Јер ја нисам од оних назови уметника и назови песника, који су равнодушни према невољама и патњама својега народа и који се, штавише, још и ругају својему народу.

Ја свој народ, србски народ, доживљавам као род свој, као породицу своју, као душу своју.

Мене боли свака рана рода и народа мојега, како то Песник каже; мене боли све оно што мој род и мој народ боли.

Да будем искрен, ја и сиромаштво делим са својим родом и својим народом; сиромаштво које ме прати на свим путима мојим.

А није лако, то и сами знате, носити бреме и печат сиромаштва.

То је, некад, теже и од болести.

Али, и сиромаштво је мој избор.

Мени су негда давно, пре двадесет и више година, владари из сеновитог света, предлагали да продам своје перо за силна блага овога света, али да пишем против својега рода и својега народа.

Одбивши тај предлог, ја сам у трену изабрао сиромаштво и прогоне.

Не кајем се, и не жалим се због тога.

Јер знам, да је и то, тада, био мој Затадак.

Мој Задатак, да служим роду и народу, а не онима који су противу мојега рода и мојега народа.

Приметио сам, да на моје писаније има добронамерних и злонамерних коментара; има коментара који подижу и коментара који срозавају стваралачки дух; има коментатора добре воље и коментатора пакосника и ругалица; има коментатора који љубе Србство и коментатора који се ругају свему србском.

Сваки од тих коментара, Песник прима и срцем и душом и свим бићем својим; и зато ме често заболи душа, кад доживим да се мојим песмама, које су испеване у Славу Србства, ругају управо они који имају и србска имена и србске корене.

Заболи ме душа, али ме то не обесхрабрује.

Ваља све то песнички издржати, и наставити путовање на Путу Светлости.