Драган Симовић: О витешком и ратничком духу у Срба


Лирски записи

 P1200813

Одавно су у Србству престале да се негују витешке и ратничке врлине.

Одавно су у Срба престала да се преносе витешка, борилачка и ратничка знања са оца на сина.

Одавно су Срби престали да буду ратнички народ, у оном праисконом значењу речи.

У последњих стотину лета свесно је и осмишљено сатиран и затиран ратнички дух у Србскоме Бићу.

Свака власт у Србији, у последњем столећу, убијала је ветешки и ратнички дух у Срба.

Свака србска породица, као и свака србска власт, одгајала је слабе, немоћне и кукавице, а, истовремено, прогонила и кажњавала храбре, одважне и неустрашиве.

Овај кукавички нараштај Срба јесте последица и завршница погрешног васпитања србске деце и младежи кроз многа поколења.

Са стварањем Југославије, то ћемо тек схватити и освестити, Срби су престали бити Србима.

Ово што данас видимо, ово што се данас зове Србима, све је то далеко од онога што су Срби уистини били и, што би требало да буду.

У огромне већине савремених Срба нема ничега више од витешког и ратничког духа.

Повратио се рајетински дух у Србско Биће.

Рајетински дух је страшнији од смрти.

Рајетински дух јесте смрт пре и после смрти.

Човек и народ рајетинског духа умире по стотину пута на дан.

Умире од страха.

Зато савремени Срби данас све трпе.

Пристају на свакојака понижења.

То је тако, и ту се ништа више не може ни променити  нити поправити.

Убијен је витешки и ратнички дух у Срба, и стога данашњи Срби на све пристају.

Свега ће се суштог и битног одрећи зарад приземног, јадног и бедног живота који и није живот достојан човека.

На убијању србског витешког и ратничког духа све су србске установе удружено радиле у више од стотину лета.

Од породице, преко школе и цркве, па све до тужилаштва и судова, те до самог врха државе и власти.

Сада су Срби скоро мртав народ.

У духовном, у витешком и ратничком смислу.

А најжешћи, најгрознији и најстрашнији ратови водиће се управо у овоме веку.

Да ли је Србство свесно тога?!

И, шта нам је чинити, да се у Србско Биће поврати витешки и ратнички дух?!

Један коментар

  1. Корнелиjе Кодреану's avatar
    Корнелиjе Кодреану

    Потребно jе да пробудимо Ариjевски дух у Срба, да се освестимо и призовемо памети док jош ниjе касно. Само духовно, расно и национално свесни Срби могу спасити Србство.

  2. Verica's avatar
    Verica

    Свако од нас треба да крене од себе и у реду је то, али како?
    Како човек да зна, да је пут којим је намислио да иде, баш тај прави? Може ли сам у том уздизању?

  3. dragansimovic@gmail.com's avatar
    dragansimovic

    Благодарим, Верице!
    Поставила си право и суштаствено питање.
    Одговор на ово, као и на сва друга питања, свако од нас мора да потражи у свом најдубљем унутарњем бићу.
    Нико никога не може, и не сме, да саветује.
    Велика је одговорност саветовати било кога, па и своју рођену децу.
    Благословена да си од богова и предака!

    Песник

    • Verica's avatar
      Verica

      Нисам сигурна зашто али , некако сам, овакав одговор очекивала од Вас! Лута човек тамо и овамо и на крају, добије потврду да мора много тога сам! Ипак, имам још нека питања за Вас!
      Поздрављам Вас! Верица!

    • Verica's avatar
      Verica

      Ако је човек нехотице дошао у посед оружја које не жели да употреби никада, постоји ли начин да га склони од себе? Питам јер, сматрам да се не може веровати у смислу да баш никада неће за њим посегнути с обзиром на време, догађаје, па на крају и темперамент!

      Верица1

  4. dragansimovic@gmail.com's avatar
    dragansimovic

    Верице драга, поставила си ми зеновско питање.
    Можда се теби само чини, да је питање обично, а није!
    Будући да је питање зеновско, онда ће и одговор бити зеновски.
    Зеновски одговор је противуречан и неухватљив, уму неухватљив.
    Све што ми употребљавамо, то, истовремено, и нас употребљава.
    Све што нам се чини да имамо, то, уистини, има нас.
    Све што је лако, то је и тешко.
    Најтеже ствари постају најлакше ствари, као што и најлакше ствари бивају најтеже ствари.
    Све је у нашем уму, а наш ум није у нама!
    Питај своје срце, своје унутарње срце, да ли ти треба то оружје!
    Ниси ти нашла то оружје, већ је то оружје нашло тебе.
    Зато ти и кажем, да питаш своје унутарње срце, своје унутарње биће.
    И, добићеш ваљан и прави одговор.
    Благословена била!
    Песник

Оставите одговор на Корнелиjе Кодреану Одустани од одговора