Драган Симовић: Посвећење песника-вилењака (2)
Лирски записи
01
Некад ми се чини, да смо сви ми вођени.
Да над нама, и кроз нас, кроз наше унутарње биће, владају нека виша бића из неких далеких и тајинствених светова.
Да наше мисли нису наше мисли,
да наша осећања нису наша осећања,
да наше речи нису наше речи,
да наша дела нису наша дела,
већ да смо сви ми скупа усаглашени и усаображени са Језгром Космоса, са Језгром Свести, те да је све оно што свако од нас понаособ назива својим, у самој бити, у самом суштаству – опште и заједничко.
Колика је, у чему се састоји, и, да ли уопште постоји – наша слободна воља?!
Тешко је разлучити: шта је лично наше, а шта опште и заједничко!?
02
Постојали су кроз векове разни лични, родовски, племенски, народни и расни покрети, и сви су ти покрети оснивани с намером, да се овај свет учини бољим и лепшим него што јесте.
Ниједан од тих силних вековних покрета, гле, овај свет није учинио ни бољим ни лепшим.
Штавише, дешавало се, а дешава се и данас, да после преврата и револуција, свет бива и горим и ружнијим него што је пре тога бивао.
И то нам, између осталог, казује и доказује, да смо ми вођена бића, да смо бића над којима владају неке тајинствене а свесне силе.
03
Напросто, човечанство је пометено и осујећено у духовном развоју.
Човек ратује против човека, род против рода, племе против племена, народ против народа, раса против расе – и сви смо губитници, и сви смо од самих себе поражени.
Сви се вртимо укруг, сви замајавамо и себе и друге.
Нема вертикале, нема успона, нема пута навише, но сви тумарамо и гамижемо по хоризонтали, ево, већ вековима, већ тисућама година!
04
Шта преостаје човеку посвећенику, човеку који је кренуо путем навише ка Битном и Суштом?
Преостаје му да се помири са самим собом, да се помири са ближњима, да се помири са светом оваквим какав јесте, те да настави својим путем ка Светлости, не обзирући се много ни на ближње ни на свет.
Свако од нас нека чини оно што мисли да је најбоље и најпаметније за њега.
Нека свако од нас спасе самога себе, па ће и свет, ваљда, бити спасен.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Пре или касније, ми морамо да напустимо свет овакав какав је. Да кренемо на пут ка Светлости. Први који то учини, претвориће се у Светлост, ми ћемо га видети и крнућемо за њим. Показаће нам пут. Од давнина су људи вођени људима Светлости који су изпред себе имали људе Таме као бедем, против којих су се борили и често губили битку пошто су направили корак напред. Тачно је – ми смо вођени (ја бих рекао усмерени)… али можемо да будемо и предводници. Све зависи од воље ако је имамо, или способности да је скупимо ако смо је потрошили, или ако је ослободимо ако смо је везали у чвор и не можемо да је користимо.
Ако имамо осећај да нас нешто усмерава и штити, слободно кренимо напред , уживајмо у слободи властите воље и будимо сигурни да смо на правом путу. Слобода воље се и састоји у томе што не морамо да кренемо. Можемо и да останемо ту где смо или да кренему на другу страну. Ако тада изгубио онај осећај који смо имали пре него што смо кренули – то би требао да буде сигнал да се крећемо у погрешном правцу и опет све зависи од наше слободне воље шта ћемо учинити. Вратити се на прави пут или наставити странпутицом.
Ако идемо путем за који знамо да је прави и наиђемо на препреку и људе Таме који нам забрањују да идемо својим путем, дужни смо да их уклонимо и наставим без обзира на цену…