Лирски записи

 

Вечерас ми се, однекуд, јави пуковник Боги Стојменовић.

Вели ми, да је читајући моје лирске записе, видео и осетио, да водим велики унутарњи рат, те је похитао да ми припомогне.

Богови нам често припомажу и преко племенитих  посвећених пријатеља који бораве с нама на Земљи.

Има тренутака, кад осетим космичку усамљеност, кад ми се чини, да сам остављен и напуштен од свих, остављен и напуштен од богова и Створитеља, остављен и напуштен од духовних бића из виших светова.

То траје један тренутак, али тај један тренутак је некада читава вечност!

Тада ме истовремено обрхрва и праискони страх, страх првобитног човека – Праисконца.

Иако сам све време радио на савладавању, побеђивању и превазилажењу страха, страх ме, ипак, попут дивље звери, заскочи на неком скровитом делу пута, мучки и изненада.

Сви смо ми потребни једни другима, сви ми спасавамо једни друге, свесно или несвесно – свеједно!

И најјачем од нас некада затреба помоћ некога најслабијег од нас.

И најслабији међу нама, у неким  тренуцима, спасава онога ко је најјачи од нас.

Сви смо ми, истовремено, и јаки и слаби.

 Наиђе време када најјачи бивају најслабији, као што и најслабији, у неким тренуцима, бивају најјачи међу нама.

Не смемо бити ташти и горди, не смемо одбијати помоћ пријатеља, јер помоћ пријатеља негда бива помоћ самог Бога.

Бог нам преко пријатеља и добрих људи вазда припомаже.