(Песма посвећена мојој ћерки – Јефимији Ћетојевић)

Рођена си као шапат међу гранама,
као прва светлост што не греје – већ лечи.
Док други јуре за својим странама,
ти стојиш тиха, у сенци без речи.
.
Ти не умеш да глумиш, нити да се склониш
од туђег бола и хладних речи.
Сваки те талас живота дохвати,
а ти му опет верујеш – да лечи.
.
Кад ћутиш, као да цео свет стане,
а ветар слуша шта ти срце шапуће.
Нежна, а тврда у свом трајању,
као цвет што расте у камену.
.
Твоје руке – топле, понекад несигурне,
желе да загрле све што боли.
Ти верујеш да љубав лечи,
и кад те ожиљак заболи.
.
Имаш очи што памте туђу тугу,
и целим бићем знаш да сањаш.
Свет ти нуди трње уместо дугу,
а ти га гледаш и још му се клањаш.
.
Чуваш љубав као птицу у длану,
да је не уплаши превише доброте.
Сваки ти корак личи на рану,
али у њој ничу најчистије ноте.
.
Понекад бих хтела да те сакријем
од света што не зна да воли меко.
Али ти мораш да растеш, Јефимија,
да будеш светло – ма колико далеко.
.
И кад те свет замори, и све ти буде тесно,
не заборави – нежност није слабост.
Јефимија, дете моје, дивно и несхваћено,
ти си моја вера да постоји благост.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature