Мој врли пријатељ из младости,

велики ведсрбски,

словенски и хиперборејски

песник и философ,

пра Милан Младеновић од Лужице,

живот је свој посветио

лепоти праизворне и праисконе

песничке речи.

Он мисли, снева, живи и дише Поезију.

(Драган Симовић)

Продуби свој однос према Бићу, буди
Празнина којом дише свет! То је Поема –
Та чудна обузетост Стихом кога нема
И Римом. То је чин. Ако узбуди
Празна мисао: Чист пример потпуности,
Ако на безобличном тлу ишчезава
Време, то је Поема! То се смрзава
Смисао у хладном подстицају вечности.
Заборавиш ли знано, нађено ако
Изгубиш, мисао ако препозна се
У Празном, то је Поема! Предео тка се
Сред главе – огољен. Свет настаје полако.
Свет твојим духом наведен на Реч! Из
Лаког захвата немом површином
Искачу облици и лове Тишином:
Глас! То је Поема – тај прогледали низ
Речи, то узлетање у Стих. Празнина
Својствена простору, тамна, безобална,
Та собом опседнута мисао, стална
Присутност, та неочекивана даљина
Унутар ствари, то несамериво чело:
Прерушава се у Време ал’ не заборавља
Себе, иако покретом све обнавља
И своје памћење окива у тело.
Скривену музику не спуташ ли када
Изједначи се с Тишином миасо и свако
Бивање мине: То је Поема – то лако
Припајање Празнини, то лебдење. Сада
Је Заборав који се присећа свога
Порекла и рађа се свет пробуђен Стихом.
То је Поема – то лутање по тихом
Привиду јаве. Стварник је уснуо, ко га
Сад може лишити предела из сна
И речи? То је Поема – то замирање
Које буди чин, то празно понирање
Духа у себе, у темељ без дна.
Продуби свој однос према Бићу, буди
Поема којом дише свет! То је Празнина –
Та чудна обузетост Стихом из дубина
И тамним слухом Риме која руди.