Ходи амо и почини, одмори се од света ти.

Од опсена и омаја, од светала поноћних.

Види, точак света круг за кругом прти,

изнад свода небеских висина и тик до смрти

сваког ко би путем тим у телу ходио…

Тако бива сваком ко се  с` телом сродио,

и тај беше забораву траку дао

да њом каже предајем се.

У свему ми сада веруј…

Ако л` нећеш, воља ти је усуд.

Сам ћеш бират` и рукама стварат`

лични твој, особени пут.

Што је било то ће опет бити.

Јер у Бога краја нема, не!

Нит почетка како деца света

замишљају сада све.

 

Али…

Али почуј реч истине ти,

застани и душом смерно сад разуми,

да Љубављу душа ствара

и да боји срцем из недара.

И кад дође трен да буде страва

И кад дође ноћ тамнија од свега

тада пламен свети засијаће

јаче нег икоја звезда!

Да се знаде широм круга Божјег!

Нема силе и моћи велике

што ће Љубав склонит` занавек и век,

Узалуд су наде тамних срца

да убију, да спотакну и вечно запале…

Љубав сија дивно сјајно!

Ватра света жеже бајно!

Нежна теби као вила лепа

анђеоским гласом пева…

А мрачнима последње је

светло што им биће виде…

 

Прах оста…и дим сиви.

Ходи амо и одмори душе своје чисти вео

Љубављу ти сад обуци себе самог- Божје дело.

Нит си жена нити човек,

нити Србин ни Србкиња,

него само чиста сјајна

вољена си душа Божја.

Пламен свети неугасли сад.

Ходи амо и сети се.