Из дана у дан, јављају ми се дивни људи, читаоци и љубитељи Србског журнала.

Заиста, сви су они дивотни и племенити.

По гласу их препознајем.

Човек се по гласу, по боји гласа, по акценту и дикцији препознаје и осећа.

Наш глас, наш говор, пуно казује о нама.

Глас открива много тога о нашем бићу и суштаству.

Сви они који ми се јављају, желе искрено да ми припомогну, на разне начине, да дођем до новог лаптопа.

А ја им кажем, да се лепше осећам када дајем, него када примам и узимам.

Лепота је у давању.

А онда ми они мудро одговорају, да их не ометам кад и они желе да дају и да се лепо осећају при давању.

У праву су.

Нећу да их ометам.

Сви смо ми упућени једни на друге, сви помажемо и спасавамо једни друге.

Нико од нас не може без других људи, без ближњих.

Сви смо ми међусобно повезани.

Сва су бића међусобно повезана.

И сви светови су, такође, узајамно повезани.

Данас разговарах са Светланом која обитава подно Авале.

Светлана је сва у Светлости.

Кажем јој: Светлана, ти носиш име наше древне богиње Светлости, зато је твој глас тако звонак и јасан.

Ова ведра, чила, радосна, раздрагана, љупка и мила Бела Србкиња, бела вила, живи саобразно са Природом у подножју древне планине надомак Београда.

Обитава и живи у свету који сама, лепотом своје душе, ствара.

То је свет шума и гајева, свет биља и дрвећа, свет вила и вилењака, свет древних богова и богиња.

И заиста, Светлана путује, плови и језди Путем Светлости, Путем Светлости ка Дому своме, ка Дому нашему.