Унук деда Николе, храброг ратника солунца,  и не

мање важне бабе, народне исцелитељке, Обреније,

Пантелић Владан је растао у прелепом, планинском,

 селу Тијање,  тако близу а чини се и сасвим далеко од

осталог света. И од деде и од бабе наследио  Владан је

да чује и разуме подзвуке – милозвуке причљивих  и

исцељујућих храстова, чаврљање стотина врста

лековитих трава, чаробно појање птица, песме

прелепих вила из Манитог Вира тијањске реке Тијане,

зов вукова и најважније од свега, да чује, разуме и

борави у тишини Тијаније, тишини из које све извире.

Тишина Тијаније, води га путевима овостраног и

оностраног, Овосвета и Оносвета, стазама и путевима,

плавичастим светлима, само за њега обележеним. Тим

стазама и путевима путује Владан стално и са сваког

путовања доноси по комад плавила Сварогова, био то

Каменчић, Планина и Орао у Оку, рецепт за нечије

здравље, Љубав за срца усамљена, Музику за оне што

не чују, Доброту за зла овога света и Живот-Лепоту за

Васељену целу, како често сам каже.

Ово Чедо србскога Рода, поезију пише користећи речи

одавно заборављене или у трену осмишљене, па када се

први пут са његовим песмама сретнемо, чини се да

треба неки ново-стари речник да отворимо. А то су

речи  лечилице, храбрилице, снагодајнице,

лепотоправилице, љубодајнице – чији звук милује,

додирује душу, срце, ум и тело.

Уме Владан Пантелић посвећени ратник у многа

овоземаљска и оноземаљска знања, да опаше муњом

сабљу ковану,  спреми  стрелу  од Месеца и крене у бој

за Род Сварогов и коначну изречену Историју Истину!

Уме Владан Пантелић да чини и рашчини, сачини и

надчини, уме јер на путу његовом има сестрица

Звезданих пратилица.