Дува ветар у Тијанији и котрља ветрове, облаке и кишу.

Дошао сам јуче да поправим сопствена дејства.

Осећам се испредено и издужено као да сам боравио у нити.

У Огледалу огледала дочекао ме горак осмех свих жедних.

Време је за чишћење од отрова – Ватром, Мачем и Штапом.

 

 За чишћење је време увек,

посебно ако смо исцрпени у борби против незнања – оружја мрака,

или ако смо дуго боравили у пустињи бесмисла,

били уловљени у сопствену или туђу мрежу расправа и доказивања,

или ако смо отровани са три отрова кружне мочваре.

 

 Не смем ићи линојом мањег отпора,

јер је то, најчешће, линија највећег мучења.

Узео сам у десницу Лоук и тоболац оштрих стрела.

Првом стрелом прострелио сам чвор веза за прошлице,

а одмах потом, без предаха, погодио видик где се мешају сан и светлост.

Да би човек видео мора да буде будан и свестан.

 

 Магија, оружје опсене, потпуно заклања циљеве.

Онда сам дуго и у ситнице прегледао прошлост, и у чину разума,

запалио је у великој буктињи свесности.

Трећом стрелом гађао сам у сопствено срце,

баш на место где се накупио талог оклевања и не-делања.

 

 Корак ми је био тако гибак, лак и нечујан,

када сам одлазио из Тијаније,

да моји трагови нису додирнули преосетљивице сова – мудрица,

које су те ноћи биле војници на стражи.