Владан Пантелић: Страже сове
Дува ветар у Тијанији и котрља ветрове, облаке и кишу.
Дошао сам јуче да поправим сопствена дејства.
Осећам се испредено и издужено као да сам боравио у нити.
У Огледалу огледала дочекао ме горак осмех свих жедних.
Време је за чишћење од отрова – Ватром, Мачем и Штапом.
За чишћење је време увек,
посебно ако смо исцрпени у борби против незнања – оружја мрака,
или ако смо дуго боравили у пустињи бесмисла,
били уловљени у сопствену или туђу мрежу расправа и доказивања,
или ако смо отровани са три отрова кружне мочваре.
Не смем ићи линојом мањег отпора,
јер је то, најчешће, линија највећег мучења.
Узео сам у десницу Лоук и тоболац оштрих стрела.
Првом стрелом прострелио сам чвор веза за прошлице,
а одмах потом, без предаха, погодио видик где се мешају сан и светлост.
Да би човек видео мора да буде будан и свестан.
Магија, оружје опсене, потпуно заклања циљеве.
Онда сам дуго и у ситнице прегледао прошлост, и у чину разума,
запалио је у великој буктињи свесности.
Трећом стрелом гађао сам у сопствено срце,
баш на место где се накупио талог оклевања и не-делања.
Корак ми је био тако гибак, лак и нечујан,
када сам одлазио из Тијаније,
да моји трагови нису додирнули преосетљивице сова – мудрица,
које су те ноћи биле војници на стражи.



Поздрав Белом Уру из Тијаније!