Еј! Стигао сам и ја!

Он се мешкољи, врућине вруће таласасто се шире,

диркају немире.

Јастуци измичу према патосу јасенову

Косови пролетњи, својом песмом дрхталицом развлаче

саницу, а несаницу бујну, у иглу ђерданизаљку,

помно удевају.

Звезде, на невеском своду, учтиво, учтиво,

и нечујно лагани валцер лелујају, и, замичући иза

Орлове мило и заверљиво очима намигују.

 

 

 

Ојутрише се магле, видик–заклонице,

изнад планине Јелице.

Сунце пружило своје руке – сјајнице

Небо расецају од сребра гаврани,

бели црвенооки ждрали дуговрати

соколи брзани и орли једноглавци.

Гачу вране, цвркућу врапци, а код креја – нови језици.

 

 

 

Он, можда му је име Јован, одлази са Шарком и Рудком

И меденицом – звончицом, напуњен њеним очима –

сјајницом и сузницом.

Она – не знам јој име (можеш је и ти имендаровати!)

испуњена је, испуњена, и полетна, гледа изнад

звукова и стољетних храстова, и облака лоптака.

Руке, несвесно или свесно,

испод појаса стиска, прсте свија.

 

 

 

Он – он, ускоро ће дати неки знак.

Њему знам име – зваће се Или –ја.

 

Дуга ли је дуга

Јелица планина Јелица

Коња јунак јаше коња

Друга иза њега друга

Са очима од огња

Милица Марица Милица