Мени писање песама, писање поезије, писање лирике дође као молитва, као тиховање, као освешћивање.

То ми је храна за душу, за дух, за суштаство, храна без које ништа моје не би могло да живи.

Они који не знају то, сматрају и умишљају да Песник пише поезију зарад таштине, зарад варљиве славе овога света.

Никада, па чак ни у најранијој младости, лирику нисам писао зарад таштине, зарад било какве славе овога света, већ вазда и навек из преке потребе, из унутарњег морања, из неке божанске нужде.

Да нисам писао поезију, моја би душа давно свенула, као што би и мој стваралачки дух давно усахнуо.