Понос орловске крви свете,

Бива скривен у љусци бебе,

Где се нови живот прави, 

У гнезду, на високој грани.

 

 

Ту не могу доћи,

ни мачке, змије ни лисци,

ту се нови живот рађа,

ту се праве искључиво орчићи.

 

 

У том гнезну где су млади,

Где је свет, а где земља,

Обитавају им родитељи,

Обоје су орли бели..

 

 Оштрог погледа,

Снаге челичне,

У срцу је плам,

Величине небеске.

 

 

Срце је пуно жаром,

Оним истим к’о код Србина,

Жели да се докаже први,

Жели да се раса очува.

 

 

И тако би, к’о орао, к’о Србин,

Исте су нарави љуте те,

Не може да одоли , 

Да не заратује,

 

 

Једног дана светлог, 

Јаје са гране паде,

У кокошињац се откотрља,

И тим му се род затре.

 

 

Кад се излеже мали орлић,

Кокоши се уплашише,

Не препозаше у њему никог свог,

Али ипак га узгојише.

 

 

Мали орлић, сада већ Орао бели!

Маштао је он да лети са облацима лепим,

Међ, муње и громове да пркоси он,

Машташе о жељи кокошињској.

 

 

Да лети одувек је знао,

Мало по мало од земље би одударао,

Када би друга кокош видела га,

Од љубоморе правила се да га не гледа.

Он знаде да у реду ништа није,

Неко од њега скрива тајну,

Оком својим видео је,

Да међ’ кокошима нема наду…

 

 

Кад пусти глас он свој, 

Чуће га сваки орао бели,

Долете одред један војни,

И одведоше га тамо где су његови.

 

 

Кокоши кад видеше то, 

Почеше трчати наоколо,

Јер да лете само маштају да могу, 

Бели орлић иде доме свому.

 

 

Када дође орлић бели,

Војни поздрав отац му приреди,

Нежности пуно имадоше,

Сретоше сина, а мислише да га изгубише …

 

 

Дивљење су имали,

За тог белог орла,

Како род не заборави,

Како не постаде кокошка?

 

 

Срећа његова па је орао,

Што зна ко је и одлакле је,

Да кокоши су само полигон,

На коме показује способности своје.

 

 

Дивљење постаде све веће,

И поштовање с’тим,

Јер они нису ни слутили,

Да је командант будући.

 

 

Све би текло мирно,

Све до једног дана,

Бели орлић крену,

Против моћних врана…

 

 

Као Монгола на земљи,

Тако врана на небу,

У хорди се креташе,

Као за страх да не знају.

 

 

У тренутак стадоше,

И почеше се смејати,

Види колико их је,

Викну један: да’л се то орлови разбежали?

 

 

У том тренутку скочише са грана,

Као оклоп да имају прелепог држања,

Увежбани они у формацију полетеше,

Чекају вране, да им покажу ко су кукавице.

 

 

Нагрнуше тада са све четири стране,

Млади се орлови држаше у формације,

Тек један завика, ево их наши!

То орлови лете као крилати гусари.

 

 

Формација чврста одолеше нападу,

Кад гаврани видеше, кренуше у панику,

Ни слутећи птице црне, да им прети слом,

Кад најуре орлови да их отерају далеко…

 

 

И све тече глатко као река својим током,

Гаврани се раздвојише и ко киша стрела на њих нагрнуше,

Са леђа их ударише силовито, јако,

Али мудри орлови, знајући, одолеше том нападу.

 

 

Сад им је доста крену крвопролиће,

Брзо се пребројише и нападоше душманине,

Разби се хорда моћних врана,

У комаде они падају са бојишта.

 

 

Тад вране склопише мир,

И вратише се тамо одакле су дошле,

Оно мало орлова што је преживело бој,

Врати се кући да наздраве тријумф свој.

 

 

Племе орлова, кад видеше победу,

Спремише поздрав највећи до сада,

И младо и старо почело се радовати,

Јер ће сада орлови царовати,

 

 

А орлића белог унапредише тада,

И поста он командант свих орлова,

Заповедник јединице своје,

Мајка и отац радују се томе.

 

 

Дуго, дуго после беше мир,

На планини на којој владају орлови,

Немаде више врана ни лешинара,

Јер предање о победи прича се већ вековима.

 

 

Сада су орлови напданути опет,

Спрема се бој крававији него тада,

Као крсташки поход на планину се према, 

Да освете вране то им је жеља.

 

 

Али орлови знају као и тада,

Нема повлачења док не изгуби се нада

Нада за одбрану свету,

За Богове наше и Мајку ПРИРОДУ!

 

 

Сада по предању, орлови војску праве,

Наизбежан је удар и то свако знаде,

Писци су спремни опевати бој,

А млади орлови осветити народ свој,

 

 

И када се удар чека,

Славе, ватру пале,

 И боговима се својим моле,

Да душмани то не раде,

 

 

У супротном чека их казна,

Гора него проклетих врана,

Да ће се орлови приближити,

Злу из земље које све то ствара.

 

Слава!!!