Већ сам, пре неку годину, писао о томе колико ми сметају словне грешке.

Словне грешке нису безазлене, како се то обично мисли, поготову у поезији.

Када се словна грешка појави у прозном тексту, то се некада једва и примети, али, када се та иста грешка појави у поезији, у песми, то онда више није та песма, већ нешто посве друго.

Наизглед безазлена словна грешка у песми од дванаест стихова, посве мења значење, смисао, ритам и музику песме.

Од детета сам водио рачуна о чистоти језика, о чистоти изговорене или писане речи.

Јер, како се односимо према језику, тако се, на неки начин, опходимо и према својој души.

Језик и душа заједнички творе судбину.

Људи, рецимо, не знају, да се судбина ствара и преко речи, свеједно да ли усмене или писмене.

Објавио сам не знам више ни сам колико књига до сада, али сам сваку словну грешку у свакој књизи буквално одболовао.

Чак сам неке своје песничке књиге избацио из својега дома само због словних грешака.

То вама, можда, чудно звучи, али ја те своје књиге, због словних грешака, нисам више сматрао својим!

Кад год бих књигу узео у руке, мени би се књига отворила баш тамо где је словна грешка!

Испрва сам је бацао по соби, а потом и сасвим избацио из куће.

И у обичним писмима мени сметају грешке.

Кад ми се омакне писмо са словном грешком, ја морам да га поновим са исправкама.

Пријатељи ми кажу: што понављаш писмо кад смо га и са грешкама разумели; нама те грешке уопште не сметају!

А ја им одговарам: можда вама заиста не сметају, али мени сметају, и зато их исправљам!

Моје се грешке не тичу вас, но мене!

Све што на Земљи изговоримо или запишемо, то се и у Акаши пресликава.

Сви светови су међусобно повезани и умрежени, и све што се дешава у једном свету, дешава се, истовремено, и у свим другим световима.

Јер, ми не живимо само овде, но, у исти мах, живимо свуда.

Свеједно да ли смо свесни или уопште нисмо свесни тога!