Сви растанци су тужни и болни, каже један песник вилењак.

Сви се ми вазда састајемо и растајемо, те снова састајемо и растајемо.

Живот је пун, и препун, састанака и растанака.

Не само један наш живот, већ сви наши животи почивају на вечитим састанцима и растанцима.

И гле! нашему рођењу је, такође, претходио растанак, растанак са бићима из оностраних, духовних и божанских светова.

Морали смо се тамо са неким растати, да бисмо се у овоме свету могли са неким састати.

Ми се тога не сећамо, али – свеједно! – суштина је иста.

Пробуђен и освешћен човек још и може да победи страх од смрти, но, нешто друго тешко да ће победити: тугу и боли растанка.

Онај који је читавог свог живота стицао божанске мудрости, на самртничком одру, вероватно, не осећа страх од смрти, али у дубинама свог срца, у самом суштаству, зацело, носи тугу и сету због растанка са онима које оставља у свету.

И не само због растанка са ближњима, растанка са онима који су му мили и драги, већ и због растанка са својим физичким телом, као и са свим бићима у овоме свету.

Зато и кажем, да смо ми вазда на пропутовању.

Не на путовању, већ управо тако: на пропутовању без почетка и свршетка.

Ми смо вечити путници на путу, вечити путници на пропутовању кроз светове, кроз пространства.

Ми вечно долазимо и одлазимо.

Долазимо да бисмо отишли, и одлазимо да бисмо се вратили.

И то јесте чаролија нашега живота.

Чаролија, сврха и смисао живљења.

Можда је то најдивотнија Творчева Песма.

Наш живот – то је Творчева Чаролија, Творчева Лирска Песма.

Зато ми и певамо.

Зато и кажемо: да нас је Песма одржала.

Кад престанемо да певамо, кад престанемо да стварамо песму и поезију, тада и престаје наш живот.

Стварање поезије – то је наш задатак у овоме свету, као и у свим иним световима.

Ја сам се одувек чудио и питао: како људи могу да живе без поезије, без лепоте, без дивоте?

Тај живот нема ни сврхе ни смисла, тај живот бива без чаролије.

Када ми неко каже, како он не љуби поезију, ја схватам, и осећам, да тај човек не љуби ни сам живот.

Сада разумете, зашто ја све вас бодрим и соколим, да пишете песме, да стварате поезију.

Зато што је поезија сам живот, сви животи.

Не мислим, притом, само на поезију у књигама, већ на поезију у свеколиком животу и живљењу, у свеколиком присуству и постојању.

Ко не уме да слуша песму, и да ужива у песми, тај ће слушати громове, рику и олују.

На почетку свега бејаше Песма Створитеља, и на свршетку свега опет ће бити Песма Створитеља.

Песма нас прати на свим путевима, на свим путовањима, на свим пропутовањима.