Последњи трзај нашег рода мора бити јак,
Јак како планина види реку у подножју мрак,
Последњи трзај на љубав нек’ годи,
Последњи трзај мора видети те очи.

Ватра у грудима нек мирише на бој,
У годинама нашег слома осећа се то,
Светлост у глави, никада мрак,
И последњи одраз сенке наше убија ту гамад.

Сикће са планине велелепни орао,
Криком својим доказује господарство његово,
Вук кад завија осети се снажни зов,
Чопора његовог у улози народа мог.

Захвалност у срцу имам за тебе,
Али морам да унапређујем и самога себе,
Како не бих пао, знања нам треба,
И ти да се уздигнеш и да будеш једна.

Бол и тугу каналишем кроз борбу,
Нећу да те убијем и идем у поворку,
Као туга што се у мени скупља,
Мој пут је вечан, није кривуља.

За ратника борба значи част,
За Србина борба привилегија и спас,
Душа нам је велика к’о космос,
Немој нас разљутити јер мач ти је за носом.

Сама нам је природа прека,
Волимо јунаштво и исказивање вечно,
Са духом ратника и гуслара песмом,
Са кодексом понашања ми ходамо етично.

Сада иде наше златно време,
Наше право на наше излечење.