винова лоза тихује

тек плод везала је…

а ја већ миришем,

 већ сада гледам гроздове пуне…

тегетно црнкаста зрнца

тек што не препукну

и оросе земљу

божанственим капљицама…

крију се под листовима

као да желе да остану

не узбрани ту,… на сунчаном брду,

да  упију сву топлину

и неба и земље и

радника сунчаног

што их  водом светом залива

и милује зраком…

ко човек кад воли и

додирује своју жену

погледом., нежношћу,

речју помишљеном…

Дозреваће грожђе …полако…све док

не утка у своју крв

 све оне, који поред њега прођоше,

који га погледаше,

који га миловаше

који му се дивише,

који га кидаше нехајно

који га газише немилосрдно

који га љубљаше кратко .  и… трајно

 .. већ тка… и слика данас …  за сутра

огледају  се зрнца унутар зрнаца

сунца унутар сунаца

ноћ зајми боју

 месец плиму,

 звезде искре и

све стане у зрну једном

у срцу његовом

док му душа  плови

 кореном, листом….

видим га ….

….      зрело  …  лепотом зрачи.

Лоза пожелела…

 створила…  

а зрна  .. зрела!