Због људи сам свела
због њих сам косе расплела,
нека се по ветру млате
црне, пусте и искрзате.

 

 

Због људи сам сузама
вештачка језера пунила,
и каменом сивим
око њих зидове градила.

Због људи сам се отиснула
у дивљину и пустош душе,
као медвед сити
у својој рупи, зиму да презими.

Због људи ћу Боже,
када зима прође, уплести косе своје
знам да ме у парку на клупи,
чека Човек са цветом црвене боје.