ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

У друштву здравих, и сами бивамо здрави; у друштву болесних, и сами бивамо болесни.

С ким год да се дружимо, и сами такви постајемо.

Наше окружење ствара нашу судбину.

Сваки пут у друштву племенитих и мудрих људи бива упола лакши и краћи, и опет: сваки пут у друштву опаких и глупих људи бива двапут тежи и дужи.

Ако на свом путовању кроз живот не можемо да сретнемо оне који су мудрији и бољи од нас, или макар равни нама, онда се не треба дружити ни са онима који су и гори и глупљи од нас.

Ко усамљен путује кроз властито срце, увек стиже до циља, чак и онда када залута на властитом путу.

02

 

Ноћи пунога Месеца!

Одувек сам уживао у летњим ноћима пунога Месеца.

Тада је све некако тајинствено, чудесно, мистично и онострано, а слика света бива много јаснија, лепша и дубља.

Уистини, свет ми је одувек бивао привлачнији ноћу, него дању кад све врви, таласа, бруји и бучи уоколо!

Ноћ је за стварање, сазерцавање, тиховање и освешћивање.

03

 

Док ја боравим на селу, Верица и Марко, са својим сарадницима, уређују, обогаћују, оплемењују и улепшавају Србски журнал.

Раде то – нема шта! – и боље, и марљивије, и савесније од мене.

Одлучио сам, стога, да њима, и по повратку са села, препустим – можда, заувек – вођење и уређивање Србског журнала, а ја само да их пратим и надгледам из прикрајка, те да у миру и тишини стварам поезију и пишем лирске записе.

ДА БУДЕМ ТУ, А КАО ДА НИСАМ ТУ!

У Верицу и Марка, као и у све ине наше сараднике, имам поверења – одувек сам и имао!

04

У свакоме ко стоји лицем-у-лице наспрам мене, видим и препознајем себе.

Сви смо жива огледала једни другима.

Сви смо ми богови и богиње једни другима.

Наше се душе најлепше и најдивотније огледају једна у другој.

Душа душу исцељује, и душа душу васкрсава!