Бурка ме бура
и осећаји нејасни
у срцу бију
искочиће
са војском мрава

У трену осетим
пузање црва црвених
кроз жиле и
чланковито им тело,
у души беспокој зева

Хтела бих воће живота
да загризем,
сочност да осетим
и радост ситости,
ал’ тешко је,
друже,
тешко,
кад једноме се надаш,
а прах слива се низ жеље

Прогонитељи мајушни
душом се сладе,
ти, мајушни људи зли,
који целивају –
а осмех их у грчу одаје

Неуморни мрави и црви –
безобзирна гамад
што немир у мени буде,
та људина бедна
што окове веже
за тајне што у мени
једним часком прелете само,
а ја бих да их чујем

Будите добро –
мене јади муче!

Радујте се сујетно
што немам свануће!

Бурка ме бура и осећаји чаме,
душа ми прекипава од таме

Тешко је, друже, заволети срце
што млако куца,
мраком што се покрива и
ћилимом бола,
утрнуло,
бедно,
од вечних и
непроживљених ми снова.