У Краљевим горама затече освајача
ноћ као ова.
Лелујало је биље првог мрака
као танушне крунице мака
и позивала туђинце сова
на мегдан са планинском помрчином.
Вукодлаци, утваре и слепи миши
почели су шуму да плаве
као што су одвајкада,
а пузавице и гомиле тешких клада
пред најездом су дизале уставе.

 

И у та времена незапамћена
за руке су се хватале гране
као и сада
и владао у гори мир истоветан,
пун злокобнога свтлуцања
као да негде прогорева метан.

 

Све је било исто. И – можда –
душа Царевога војсковође
била је као душа
словенскога неког праправожда,
и биће истоветна ноћ планинска
кад нов освајач
опет у коју туђу гору дође.