ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Док уживаш, дотле и живиш.

Кад престанеш да уживаш, престао си и да живиш, само што, можда, још ниси свестан, да си престао да живиш.

У овом времену свеопштег поробљавања човечанства, реч уживање је забрањена.

Ти не смеш да уживаш, већ мораш да се мучиш и ринташ за паразите и рептиле.

Да се мучиш и ринташ за најбеднију надницу, од јутра до сутра.

Твоја плата ће бити тек толика да би могао да преживаш, и, да следећег дана, и свих будућих дана, теглиш и ринташ за паразите и рептиле који ти никада неће дозволити да будеш слободан, самосвојан и самобитан човек.

На коју год страну да се окренеш, свуда су паразити и рептили и њихове верне, покорне и послушне слуге, што прате и надзиру сваки твој корак, сваку твоју реч, сваку твоју мисао.

Ти не смеш да уживаш ни у чему: ни у лепоти, ни у љубави, ни у шетњи кроз шуму, ни у поезији и уметности, ни у својој жени и деци, већ мораш само да ринташ и теглиш за бедну надницу, од данас до сутра, и да увек будеш послушан и покоран, да шутиш и мучаш као воском заливен.

Можда нисте знали, али планетарно демократско друштво јесте друштво робова у којему паразити и рептили бивају господари чак и ваших душа.

О таквом друштву су сневали неосвешћени и бесловесни Срби свих минулих десетлећа и столећа, без престанка окрећући главе ка обећаном Западу, одакле их је, најзад, њихово толико жељено, крваво и црно, сунце обасјало!

(У Великом Гају, последњег дана месеца гумника, 7526.)