ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Шетали смо, раног поподнева, светим вилинским гајевима.

Столетна дрвета откриваху нам своје тајне, из овосвета и оносвета.

Моћне модро-зелене крошње високих храстова благо се њихаху на плаветном небу без иједног облачка.

Корачамо лагано, ногу пред ногу, нас тројица вилењака: Владан, Милорад и ја.

Румени сунчеви зраци, на тренутке, миловаху и осветљаваху наша лица.

У ваздуху се осећаше дух смирења, тишине, блаженства и праисконе дивоте.

Данас су Владан и Милорад, врли ми и драги вилењаци, били Анђелкини и моји гости.

Пре изласка у свете вилинске гајеве, седели смо у нашем врту подно величанствене, широке и размахнуте крошње ораха-вилењака, диванећи учетворо, о лепотама и дивотама тајинствених вилинских и вилењачких светова.

Пријатеље, какви су ми Владан и Милорад, одувек сам осећао и доживљавао као род рођени.

Пријатељство је за мене, било и остало, духовно братство и сестринство.

Ако није духовно братство и сестринство, онда то није ни пријатељство!

Такав сам од када знам за себе.

(У Великом Гају, 15. рујна 7526.)