Драган Симовић: У светим вилинским гајевима


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Шетали смо, раног поподнева, светим вилинским гајевима.

Столетна дрвета откриваху нам своје тајне, из овосвета и оносвета.

Моћне модро-зелене крошње високих храстова благо се њихаху на плаветном небу без иједног облачка.

Корачамо лагано, ногу пред ногу, нас тројица вилењака: Владан, Милорад и ја.

Румени сунчеви зраци, на тренутке, миловаху и осветљаваху наша лица.

У ваздуху се осећаше дух смирења, тишине, блаженства и праисконе дивоте.

Данас су Владан и Милорад, врли ми и драги вилењаци, били Анђелкини и моји гости.

Пре изласка у свете вилинске гајеве, седели смо у нашем врту подно величанствене, широке и размахнуте крошње ораха-вилењака, диванећи учетворо, о лепотама и дивотама тајинствених вилинских и вилењачких светова.

Пријатеље, какви су ми Владан и Милорад, одувек сам осећао и доживљавао као род рођени.

Пријатељство је за мене, било и остало, духовно братство и сестринство.

Ако није духовно братство и сестринство, онда то није ни пријатељство!

Такав сам од када знам за себе.

(У Великом Гају, 15. рујна 7526.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s