Често ми у посљедње вријеме
Понестану за писање теме.
А вјечна су ми били инспирација
Род мој, земља ми, и нација.

О чему бих пјевао ја друго,
Кажи ми перо, вјерни мој слуго?
„Пјевај пјесниче!“ – велиш ти мени.
„У нове пустоловине крени!“

Од стварности до маште и снова
Идеја свака, све нова и нова.
Од црмнице до небеска крова
Опјеват’ ће све моја слова.

И када будем сијед и стар,
Хоћу ли имати овај дар?
Да пјевам о ономе што ми је на души,
Извор ваљда неће да пресуши.

Нижу се ноћи тако без сна,
И ја још не виђех дна.
И риме се к’о домине ређају,
Па се прозвани неријетко вријеђају.

Рима много, три хиљаде триста,
Важим за одмјетника и скандалиста.
Само папир и зидови моје собе
Знају, кад пишем, што ми усне дробе.

Као да сам у погрешно доба рођен,
Једино сам сновима вазда био вођен.
И вођен ћу бити док не иструнем,
Писаћу и пјевати како знам и умијем.