Сви патимо и болујемо у овоме свету.

Пате и болују сви људи, сва бића.

Овај свет и јесте свет патње и бола.

Сви носимо и осећамо како физички бол, тако и душевне боли.

Како да будем радостан и весео, кад свуда око мене пате и болују моји ближњи!

Чак и да сам најздравији, чак и да ми ништа није, не бих могао да се радујем и веселим, кад осећам и видим како моји ближњи страдају, тугују, пате и болују.

Све патње и боли мојих ближњих јесу и моје патње и моји боли.

Бити равнодушан према патњама и болима ближњих, значи бити жив а бити мртав.

Страшно је бити жив а бити мртав!

Најгрознија смрт – а то је смрт свих смрти! – наступа онда кад из нашег срца, кад из наше душе ишчиле и последња дејства самилости, доброте, лепоте и љубави; кад бивамо само привидно живи, а изнутра – у бити и суштаству – мртви и премртви.

Створитељу Свеблаги, саклони ме такве смрти!