Ћутим, мили мој,

јер речи су варке,

ал’ варком сваком

ја те волим.

Удахнем небо

цело у тишини

пре но што заспим и

створе те,

заљубљене,

магијом очаране

мисли моје.

 

Тамом очију ме гледнеш,

намигнеш – и

око моје

падне, па устане.

 

Од светлости саткано биће

тад ме дотакне и

осећаје моје

у свемиру простре

на жице небеске,

а потом,

као негажени снег

у души мојој

се загреје

и нечујно,

без трага,

тихо, сасвим тихо,

из сна мога нестане…