Та ћуд женског рода,
То је поглед сињег мора,
Обале су попустиле,
И морски рт у воду упустио се.

А за петом то он трчи,
Чујеш мила сваку стопу,
Галеб сиви обрушио се,
Угледао је отворену шкољку.

Један брод у даљини,
Тужно плови таласима,
Као да је спреман ићи,
Својим старим друговима.

А ти зраци, Приморци,
Што су вечни посматрачи,
Жуде знати када ли ће,
По њих доћи анђели трагачи.

Знаш ли само небо моје,
Дубину морског света,
Да ли наша ограниченост
Може обуздати силину овог света.

И напослетку овог дана,
Пуном брдовитих четинара,
Који стално зивкају на слет,
Ја ти кажем моја душо велики је ово свет.