Доба Праисконије, то је доба Винче и Лепенског вира, доба родноверног матријархата.

У Доба Праисконије, гле, Пупак Света бејаше на Ђердапу.

Пре тога је Пупак Света био у Северији – СрбИрији, тамо где је данас Северозападни Сибир.

Када је, после страховитог рата у Великој Тартарији која се граничаше са СрбИријом (Североисточни Сибир), дошло до померања Земљине осе, до преокрета сунчевих и космичких енергетских токова и електомагнетних поља Земље, и када је наступило тридесетвековно ледено доба, тада се наш – што у рату а што од студени биолошки преполовљен – Звездани Род, пратећи Пупак Света, са Севера спушта на Југ, у Праисконију (а то је данашња Панонија, јер Панонија и јесте настала од Праисконије), на обале Истера – Велике Реке, у пределе око Ђердапа, где у то доба бејаше топлије него што је то данас на Медитерану.

Почетак стварања те нове културе и цивилизације нашег Звезданог Рода – која се зове култура и цивилизација Винче и Лепенског вира – јесте нулта година у србском календару; а од тада је, ево, прошло седамдесетипет векова и двадесетишест година.

И дан-дањи се у пределима око Ђердапа могу наћи неке биљне врсте којих нигде другде на Мидгарду нема.

У Доба Праисконије, у доба Винче и Лепенског вира, све бејаше у знаку култа Човечице-Богиње, Велике Мајке која истовремено бејаше и Човечица и Богиња.

Све је тада бивало подређено Великој Мајци, Богињи Плодности и Рађања, будући да је наш Звездани Род пре тога, услед великог и грозног рата, бивао на самој граници истребљења.

Све мисли, сва осећања, сва чињења, сва дела и све љубави биле су усмерене ка стварању и рађању деце.

Важно је било само једно: да се што брже обнови Звездани Род, да се што више деце зачне и роди, без обзира чија су то деца и од којих очева и, да ли су стварана у љубави или не знам како другачије.

Човечице су, на челу са Великом Човечицом, Великом Мајком, о томе одлучивале.

Сваки мушкарац је у то доба вредео само онолико колико је био здрав и плодан, колико је и какве деце може да створи (направи), а све друго је споредно и небитно.

Велика Мајка је била на челу Звезданог Рода, она је била и световни и духовни вођа, она је све друштвене послове водила и усмеравала, она је била господар рата и мира.

Око Велике Мајке бејаху свештенице и првосвештенице које су у светилиштима припремале младе девојке за рађање деце.

Свака човечица је била дужна да роди толико и толико мушке и женске деце, а све би човечице  потом бринуле о свој деци подједнако, јер су сва дица била деца Звезданог Рода.

Ово су моје визије, моји увиди из Акаше.

Без визија и увида из Акаше, ми, уистини, не можемо појмити, разумети и схватити поетику, поглед на свет, срце и душу, човека и човечице Винче и Лепенског вира.

Све друге материјалистичке и позитивистичке приче о Винчи и Лепенском виру, воде нас у све дубљу омају и опсену.

Ништа нећемо схватити и разумети, ако одговоре на битна и сушта питања не потражимо путем визија у Акаши!