Нисам те мајко питала
како су баке ткале платно,
шаренице и поњаве,
ћилиме просте и балучане
како се гребенало, бојило, прело, плело,
уплитало и сновало, навијало и водило на разбоју.

.

Нисам те питала како су натра и стан
девојачке мисли сабирале
између предњег и задњег разбоја
где мирише на букову шуму…

.

само сам у многим списима читала
како су Србкиње знале
са брдом од шипурка и дреновине
да сложе простирке, чохе и гуњеве
од близновитих нити
па се тако на празнике, о слави
Божићу и Васкрсу зашарени у кући
у пембе, белој, враној, смарагдној,
сингавој, вишњевој боји, на коцке…

.

Нисам те мајко питала
да ли се нека твоја туга у ћилим уткала
заједно са мирисом шуме
који чува кућу на цветној ливади…

.

Од свега што на то време подсећа
остало је неколико ћилима
у девојачком сандуку
који си с твојом љубављу
у мираз тати некад давно донела

.

и сећања
која миришу
на босиљак и луч…

Биљана Диковић
17. 8. 2012.
„Сребрни албатрос“ за песму на међународном конкурсу, Франкфурт на Мајни, 2012.