Сваки пробуђен и освешћен Ведски Србин бива, већ столећима и тисућлећима, усамљен у овоме свету.

Он је Бели Вук Самотњак.

Тек сад ми је јасно, зашто Етарски Бели Вук бива у Оностраном заштитник Белог Србства.

Исти су Сој, исти Род, исто Јато.

Као што је Бели Вук усамљен међу зверињим чопорима, тако је и Ведски Бели Србин усамљен међу људским чопорима, стадима и крдима.

Овај свет није подешен за Бело Србство, но за људске чопоре и крда, за људе плитке памети и сужене свести.

Само ради, тегли и ринтај од јутра до сутра ко зна чије бабе здравље! –  како би рекли овде у Банату.

Од мучења, теглења и ринтања у овоме свету нико вајде никакве никада видео није.

Све је то омаја и опсена која траје, ево, већ тисућама лета!

Ових дана, као никада раније, осећам бесмисао не само свог делања, рада и стваралаштва у овоме свету, него и само присуство своје у Роду и Племену доживљавам као некакву природну или космичку грешку.

Чини ми се да све време обитавам у свету спавача, сенки и утвара; да су људи око мене само привидно живи, а да су истински већ одавно мртви.

Сам и, све самљи бивам!

Јаз између света људи и мене бива све дубљи, све непремостивији.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетидеветог.)