(Посвета Белим Србкињама:

Јадранки, Драгани, Верици, Лоли, Вери и Радмили.

Слава им и Част!)

Има Срба и Срба; има свакаквих и никаквих Срба; има никојих и ничијих Срба.

Није Србин свако ко има србско име!

Србин је Раса и Каста!

Србин је само онај ко је и Одоздо и Одозго рођен да буде Србин!

Само Двапут рођени Србин јесте Бели Србин.

Прво рођење је расно (по Крви), потоње рођење је кастинско (по Духу).

Србију и Србство највише разарају и уништавају управо они Срби који су само једном рођени!

Једном рођени Србин не може бити Бели Србин, већ само Србин који ће се пре или доцније окренути против Србства и Србије.

Само је питање тренутка када ће се такав Србин сврстати на страну ВедСрбских душмана и крвника!

Србија је разорена, Србство расрбљено.

Таквој Србији и таквом Србству нема више никакве помоћи, ни Одоздо ни Одозго!

Ово је завршница, последњи чин србске траги-комедије.

Но, ми, Бели Срби и Беле Србкиње, сневамо о једној Новој Србији.

О једној Новој Србији, свој у Светлости Божјега Стварања, која неће бити у Простору него у Пространству, која неће бити у Времену већ у Вечности.

Ми такву Србију морамо да створимо, и – створићемо је, зацело!

(У Србском Банату, лета 7527, месеца липња, дана осмог.)