Годинама мисао и поглед

закован за даљине

Авгула, сан је и јава ако знамо да сањамо

скидаш прстење са десне руке

завјенчана са њим, на трен бар да будеш моја

Жудиш док ми се нага предајеш

док посматрам излазак сунца

назиру се зелене планине

Ах, да, знаш помало те се плашим

одјекује твој глас, док посматрам

излазак сунца и замишљам твој лик

на његовом одсјају

Додирујем ревер твога мантила

машташ о нама, обасјаваш мој пут

свопственом свјетлошћу обдарене жене

да воли оно што никада није имала…