Једна љубав,

 сетана,

из једног живота

минулог давно,

тихо се прикрада

 пољем од месечине;

у ноћи кад багрем

 бео цвате,

и кад сред поља

 певају девојке!

 Негде далеко

про вилин-горја,

подно неба од пурпура,

 умилно и сетно

певају девојке.

Певају девојке

 низ поље широко,

у ноћи кад багрем

бео цвате!

Једна љубав,

дивотна,

 шира од ноћи

 и дубља од сна,

ноћас ми душу

сетну милује,

и шапуће тајне

 уснулих светова;

далеко некамо,

 и још даље,

 про обзорја,

 и про зорја,

 иза ветрова

 и тишине.

Иза ветрова

 и тишине!