Само ћу Борхесове и Дисове речи ставити под наводнике, мисли Црњанског и његове речи се одмах јасно препознају, па нема потребе. Све су углавном његове, а ја сам их само сместила да буду на једном месту, у песми која је моја, а заправо то и није.

[„Књиге у библиотеци немају слова. Кад их отворим, навиру. Кад прелиставам атлас, оцртавам облик Суматре.“

„Приповедаћу да је Одисеј, сит чудеса,
заплакао од љубави видећи обалу Итаке
зелене и смерне. Уметност је попут Итаке
сва од зелене вечности, не од чудеса.“]
Хорхе Луис Борхес

 Милошу Црњанском

Ходаш, занесен, изнад живота, 
на руменим пругама неба, 
док црвена се пруга
на руци твојој пита:
Где је живот?

А ти се смешиш,
и у осмејку том
страсни је осмех њен,
и у њему, звезда, 
и у њему љубичаст облак један
и три њена зумбула

Отвара се биљка, црвена,
на Суматри,
док уста њена 
боје пупољака
љубе даљину, 
и у њој, тебе

Уста једна, њена, 
извијена, румена,
са осмехом, 
к’ о да једе трешњу,
и очи, очи њене, 
црна ситна ока два,
к’о рупице на фрули

И занесен, изван живота,
„изван сваког зла“,
смешиш се на даљине,
и гледаш плаву топлу
фатаморгану

И тресу се звезде,
и „бегају звезде“
док упијаш у душу своју
плаве дрхтаве жиле неба
да те дома врате

Јесен, и живот без смисла
Само јесен 
и магла крви, младости и неба,
постоје
Све друго је само варка

Ослобођен и одрођен од свега,
од свих веза и закона,
држиш у рукама
вез пун шара твоје крви

За румене часе и пригушене крике
певаш мало нове песме,
да ти душа значи 
један степен више небу

А долази стварност,
и испред, и иза сна,
и с њом цветови багремова,
и бела мирисна киша,
и вез од небесног бехара

Спустила се плава завеса
на празну земљу
Има сеоба
Смрти нема

Ал’ ти си рођен за нешто чисто,
за нешто светло, 
ванредно,
непролазно,
а ниси више знао
шта је добро,
а шта зло

Јесен је, и живот без смисла
Смешиш се и ћутиш
док прошлост носиш у сузи
И чему онда причати оно што је прошло,
кад све је случај комедијант,
и све су мађије у људском животу

Пада звезда,
и бежи светла месечина,
са света она, 
с трепавицама боје пепела,
одлази…

А ти гледаш падање звезде,
и ‘место своје благе месечине
дивљи и дрски црни, 
ноћни лептирови
склапају крила

И „она ишчезава 
обасјана белом светлошћу“,
твоја једина,
док „читаве боговетне ноћи
самоћа пребира бројаницу
од расутих звезда“

Звоне ситно звона,
пала је бројаница ћилибара

Седиш на руменој прузи неба
и руком благо милујеш
љубичасте горе
а у оку бескрајни,
бескрајан плави круг
У њему звезда
И, у њему звезда
А ти се смешиш,
и ћутиш,
остављајући за собом
боје Суматре.

(Милица Тасић)