Нашу древну ведску повесницу морамо да саобразимо садашњем тренутку.

Да будемо у садашњем тренутку оно што смо од Праискони били, и што јесмо.

Сви наши светли митови нека буду стварност садашњег тренутка.

Да живимо са Боговима и Прецима као да су они наши савременици, јер то и јесу.

Предање је само оно што живи и у садашњем тренутку.

Што год не живи у садашњем тренутку, то као и да није било.

Веде нису наша прошлост, већ наша садашњост и будућност.

Немојмо писати силне књиге, да бисмо нашим душманима и вразима доказивали ко смо били, већ у овоме тренутку будумо оно што смо одувек били, не размишљајући уопште о нашим душманима и вразима.

Нису битни они, већ ми!

Ја уопште не размишљам о ономе што сам негда био, но о ономе што јесам у овоме тренутку.

Могао сам у прошлости бити ово или оно, овакав или онакав, али у садашњем тренутку, ја јесам и бивам баш такав какав јесам и бивам.

Ако бих вазда туговао и жалио за оним што сам негда био, никада не бих живео садашњи тренутак.

Све што је прошло, то нисам више ја!

Све што је прошло, не тиче се мене!