Кроз црно бијели свијет лети

румено перје фламингоса.

Збуњује ову тугу што прави засједу после

првог зареза у реченици.

Запали сва гудала и у прах претвори!

Нек звук њихов не прави мреже

  од сјете што лове и

хватају златне рибе мудрости!

.

Нећу да их слушам!

Ја чекам свитање у тишини.

Сунце ће иза чела мог изаћи!

Буднија ћу љепше сањати.

Звијезде ћу под ноктима сакрити.

Бићу као никад до сада прогнана из

престрављене обичности!

.

Будној ће ми из очију нестајати све маске,

које облачимо нашем дану,

док се мој осмех благи буде протезао

између двије ужарене лопте.

слика-Виктор Н.