Један коментар

1. 

   11 марта, 2019 - 10:07 pm Radmila

   О Трешњи и Милошу, о нама…

   Срби су, у недостатку гвоздених, често пуцали из трешњевог топа, последњи пут можда пре десетак година када је извесни Јанићије Јотић, у спомен на свог деду – Солунца направио такав топ и опалио из њега на Равној Гори, после чега је био ухапшен.
   У пе­сма­ма М. Цр­њан­ског тре­шња, а
   на­ро­чи­то тре­шњев цвет, има по­себ­ну сим­бо­ли­ку. Она гради ва­зду­ша­сту, пр­о­зрач­ну, ете­рич­ну, али че­сто по­крет­ну песнич­ку сли­ку. У тој сли­ци се пре­та­па­ју све­тлост и та­ма, радост и ту­га, те­ле­сно и бес­те­ле­сно, жи­вот и смрт, а понајвише појам тајанства Лепоте као врхунског чина стварања света Господњег.

   Рас­цве­та­на тре­шња по­ста­је основ­ни мо­тив у ње­го­вој по­е­ми
   „Стра­жи­ло­во“ (1921-1929), ко­ја је на­ста­ја­ла за вре­ме пре­вође­ња и об­ја­вљи­ва­ња по­е­зи­је са Ис­то­ка. Милош Црњански је упознао поезију Истока у Паризу
   крајем 1920. године, где је сакупљао грађу за кинеску и јапанску
   антологију песама:
   „Антологија кинеске лирике” (1923) и “Песме старог Јапана” (1928)У „По­сла­ни­ци из Па­ри­за“ (1920) по­сто­ји сли­ка, ко­ја при­казу­је бес­те­ле­сну љу­бав. Ак­ти­ви­ра­њем чу­ла до­ди­ра, тре­шњев
   цвет ства­ра суп­тил­ну, али сен­зу­ал­ну сли­ку:

   Те­ла ће вам се из­гу­би­ти
   и крв би­ти све та­ња и та­ња;
   за­не­ме­ли ће­те љу­би­ти
   вр­хо­ве цвет­них тре­ша­ња.

   Тре­шња је сти­гла у пе­сни­штво Ми­ло­ша Цр­њан­ског са Исто­ка, из кра­је­ва у ко­ји­ма пе­сник ни­ка­да ни­је бо­ра­вио. Она је исто­вре­ме­но ве­за­на за ствар­ну сли­ку ње­го­вог за­ви­чај­ног
   Сре­ма. Ве­за­на је и за ре­ал­ну
   сли­ку ту­ђи­не, као што је она болно присутна у светлу То­ска­не (“ Љубав у Тоскани“).

   Код Милоша уочавамо суштин­ску пр­о­ме­ну у по­и­ма­њу Лепоте у србској поезији тога доба. Уме­сто ви­дљи­во ле­пог, уво­ди се не­ви­дљи­во или не­по­сто­је­ће као ле­по. Цр­њан­ски че­сто гра­ди па­ра­лел­ни
   свет, свет сно­ви­ђе­ња. Мо­тив цве­та по­чео је да на­го­ве­шта­ва
   се­ту, ту­гу, не­по­сто­ја­ње, не­ста­ја­ње или иш­че­за­ва­ње све­га посто­је­ћег.

   Обил­но цве­та­ње тре­шње, ко­је из­у­зет­но крат­ко
   тра­је, че­сто се по­ре­ди­ло са жи­во­том са­м-у-­рај-а, спрем­ног на
   свој до­сто­јан­стве­ни крај. Опа­да­ње ла­ти­ца тако
   по­ста­је иде­ал за­вр­шет­ка жи­во­та рат­ни­ка…

   У Јапану, земљи ратника сам-У-рај-а, постоји изрека:

   „Цве­ће је тре­шња, а човек рат­ник“.

   Одговори