Проговори гуја камењарка

што пресвлаку оставила нама,

дарова нам под јабуком јаде

да нам живот личи на покладе.

.

Истерани из затишја раја,

понесоше ћупове смрскане,

надањем се у залеђу зоре

обазреше у грозници живо

јер гнусоба учини напоре

и утка се у прозукло ткиво.

.

Огромне су раздаљине пукле,

на видику ни семенке нема,

векови су дарвали пакле,

само ветар оркестрира снажно

да човека у понор стрмекне.

.

Што сотона свакодневно пали

низ хридине од паклених стена,

расплоамсава жаришта векова,

а ми ћемо некролог писати

да нам буде вечна опомена.

*