Кад помислиш да сам написао крајњу песму,

кад се од мојих стихова капут по мери скроји,

раширићу крила по небеском платну, и повесму …

Писаћу ти преко ветра, о једној љубичастој боји.

.

Биће је у цвећу, у дрвећу, у роси, у твојој коси,

а биће и мене, у једном мају, у рајном сјају,

заједно ћемо трчкарати дивљом преријом боси …

Ти само тад пожели да тренуци за заувек трају.

.

И трајаће. Знам их, негдашње им завештах нити.

Све су од спектра чуда и светле попут фењера.

Задивљујуће је љубав у времену огледала бити.

Веруј да са тим нема ништа овог доба невера.

.

Идем сад, идем да се што пре месечини вратим,

поврх оних давних кровова и звонећих кедрова.

Кад помислиш да љубичасту боју више не пратим,

писаћу ти преко ветра … Читаћеш између редова.