Сањао сам ноћас, браћо,

И из сна се јутрос тргох,

Сан који вам морам рећи,

Срби бјеху једно Дрво.

.

Колко бјеше Боже мили,

Пружало се све до неба,

А широко на све стране,

На све стране колико треба.

.

Гране бјеше раширило,

Врхови се и не виде,

У даљину светлу тамо,

Само иде, само иде.

.

А листова милиони,

Сви ко један јарке боје,

Окренути сви ка себи,

Сложни стоје, сложни стоје.

.

Кора њему бјеше тврђа,

Од камена и челика,

Те љепоте такве снаге,

Никад Боже љепша слика.

.

Корени му никад већи,

У дубине он се свио,

Чврсто стоји сам са собом,

Осам Вјека ту је био.

.

А плодова број се не зна,

Свуда се по свету шире,

Шаљу гласе преко ветра,

Ово дрво сад да виде.

.

Окренух се око себе,

Пре но што се из сна трго,

На стотине беше поред,

Није само једно дрво.